Savršeni zločini: zašto trileri dominiraju nad ostalim žanrovima
Godinama unazad naslovi koji spadaju u kriminalističku fikciju preplavljuju liste bestselera i police u bibliotekama. Samim tim, činjenica da je prodaja knjiga iz ovog žanra nadmašila prodaju ostalih žanrova, kako je objavljeno na Londonskom sajmu knjiga u aprilu ove godine, nije iznenadila ni čitaoce, ni pisce, ni kritičare, a ni ostale profesionalce iz ove oblasti.
Nama je oduvek bio jasan domet ovog žanra, dinamičnost, integritet i, sve veća raznovrsnost. Ipak, njegov razvoj, i što je još značajnije, prihvaćenost, za neke još uvek predstavljaju misteriju, te se neprestano trude da shvate ovaj fenomen. Ovo je od pomoći koliko i pokušaj da se definiše šta je to bestseler čini bestselerom, i što je, možda, još važnije, kako prepoznati sledeći veliki hit. U najboljem slučaju, reč je o dobroj kombinaciji; mnogo faktora je u igri. Naći se na pravom mestu u pravo vreme, sa pravom idejom, i talentom – to bi mogao biti jedan od odgovora. Ali, kako, dođavola, doći na pravu ideju?
Postoji, međutim, više razloga zbog kojih je kriminalistički žanr postao toliko značajan kao narativna forma, iako često nije ni blizu sjaja top-lista, i zašto se tako dobro prenosi na ekrane, kako male, tako i velike. Sve je očigledniji kritički smisao u tome što je postao toliko popularan. To nema mnogo veze sa starom idejom koja se danas ponovo pojavljuje ‒ da su nam u nesigurnim vremenima potrebni uteha, iskupljenje i razrešenje; potrebno nam je da vidimo da dobro pobeđuje zlo i da se red ponovo uspostavlja. Klasična detektivska fikcija, koja je bila na vrhuncu između dva svetska rata, zasnovana je na tim idealima, kao i neka vrlo stroga i određena pravila koje su osmislili pisci poput Ronalda Knoksa i S. S. Van Din.
Ali kao što je svakom ozbiljnom piscu poznato, pravila postoje da bi se kršila. Nijedan umetnik ne želi da se oseća sputano ili da mu se bilo šta nameće. To ne znači da pisci treba da ignorišu osnovne narativne postulate kao što su svrha, tempo i zaplet. I, naravno, likovi. Često sa svojim studentima kriminalističke fikcije razgovaram o „opasnosti i motivaciji“; jednostavno rečeno, likovi moraju nešto da žele, a onda se nešto ispreči u ostvarenju te želje.
Čitaoci i gledaoci žele da se osete kao deo priče, da osete uzbuđenje. Pisanje zabavnog štiva ima mnogo svojih prednosti koje propuštaju oni koji veruju da ukoliko je nešto veoma popularno, onda sigurno ima manju kulturološku ili intelektualnu vrednost. Rejmond Čendler je u svojoj zbirci polemičkih eseja iz 1950 godine („The Simple Art of Murder“) kritikovao Doroti L. Sejers koja je tvrdila da postoji „književnost ekspresije“ i „književnost bega“. Njegov odgovor glasio je da „sve ono što je pisano sa žarom, odiše tim žarom; ne postoje dosadne teme, postoje samo tupi umovi.“
Postoji, međutim, više razloga zbog kojih je kriminalistički žanr postao toliko značajan kao narativna forma, iako često nije ni blizu sjaja top-lista, i zašto se tako dobro prenosi na ekrane, kako male, tako i velike. Sve je očigledniji kritički smisao u tome što je postao toliko popularan. To nema mnogo veze sa starom idejom koja se danas ponovo pojavljuje ‒ da su nam u nesigurnim vremenima potrebni uteha, iskupljenje i razrešenje; potrebno nam je da vidimo da dobro pobeđuje zlo i da se red ponovo uspostavlja. Klasična detektivska fikcija, koja je bila na vrhuncu između dva svetska rata, zasnovana je na tim idealima, kao i neka vrlo stroga i određena pravila koje su osmislili pisci poput Ronalda Knoksa i S. S. Van Din.
Ali kao što je svakom ozbiljnom piscu poznato, pravila postoje da bi se kršila. Nijedan umetnik ne želi da se oseća sputano ili da mu se bilo šta nameće. To ne znači da pisci treba da ignorišu osnovne narativne postulate kao što su svrha, tempo i zaplet. I, naravno, likovi. Često sa svojim studentima kriminalističke fikcije razgovaram o „opasnosti i motivaciji“; jednostavno rečeno, likovi moraju nešto da žele, a onda se nešto ispreči u ostvarenju te želje.
Čitaoci i gledaoci žele da se osete kao deo priče, da osete uzbuđenje. Pisanje zabavnog štiva ima mnogo svojih prednosti koje propuštaju oni koji veruju da ukoliko je nešto veoma popularno, onda sigurno ima manju kulturološku ili intelektualnu vrednost. Rejmond Čendler je u svojoj zbirci polemičkih eseja iz 1950 godine („The Simple Art of Murder“) kritikovao Doroti L. Sejers koja je tvrdila da postoji „književnost ekspresije“ i „književnost bega“. Njegov odgovor glasio je da „sve ono što je pisano sa žarom, odiše tim žarom; ne postoje dosadne teme, postoje samo tupi umovi.“
Kriminalistička fikcija oduvek je bila raznovrsna, sa različitim strujama koje su se razvijale paralelno. Kurs posvećen ovom žanru na Univerzitetu Ist Anglija počinje proučavanjem romana „Ubistvo u Orijent ekspresu“, Agate Kristi i „The Postman Always Rings Twice“ („Poštar uvek zvoni dvaput“), oba iz 1934. godine. Ovi romani su potpuno različiti. U prvom imamo hermetički zatvorenu situaciju u kojoj se došava „nemoguć zločin“, gotovo do apsurda dovedena misterija, dok je drugi jeziva ispovest iz prvog lica onoga ko je izvršilac zločina. Ovo nam govori o dva pravca u kojima se kreće kriminalistička fikcija: s jedne strane pedantna, sugestivna Agata Kristi, a sa druge, neobuzdani, apokaliptični Kejn.
Shvaćena u najširem smislu, kriminalistička fikcija oduvek je vršila ogroman uticaj, posebno kad je reč o piscima „umetničke književnosti“. Vilijem Fokner je poredio Žorža Simenona sa Čehovim. V. H. Oden je obožavao Agatu Kristi i Doroti Sejers. Andre Žid je bio veliki ljubitelj dela Patricije Hajsmit. Alberu Kamiju je kao inspiracija za „Stranca“ poslužio roman „Poštar uvek zvoni dvaput“, dok je Elenor Katon knjigu „Videla“, koja joj je donela Bukerovu nagradu, zasnovala na Kejnovom romanu „Dvostruka obmana“ („Doble Indemnity“). Roman „Noćni voz“ predstavlja svojevrsni omaž Elmoru Lenardu.
Džon Banvil (takođe dobitnik Bukerove nagrade), koji kriminalističku fikciju piše pod pseudonimom Bendžamin Blek, jednom prilikom je izjavio da je „modernistički eksperiment završen“ i da je „umetnička književnost u krizi“, dok s druge strane, kriminalistička fikcija ponovo uzdiže tradicionalne književne vrednosti – „zaplet, likove i dijalog“. Banvil na početku nije naišao na dobar prijem među kolegama, piscima kriminalističke fikcije, jer je na jednom festivalu izjavio da je dela iz ovog žanra brže pisao, dok je dela umetničke književnosti pisao sporije, čime je nesumnjivo sugerisao da je pisanje ovog žanra lakše.
Iako se možda misli da je za pisanje kriminalističkih romana najvažnije da je radnja brza i dinamična, veština i kontrola su od suštinskog značaja. To uopšte nije lako, i vrlo je malo pisaca koji to dobro rade. Dobar krimić je napet poput strune. Osim toga, čitaocima nije potrebno mnogo da nanjuše prevaru – ako priča nije originalna, ili je, očigledno, napisana zbog novca, a, naročito jer je konkurencija svakim danom sve veća.
Shvaćena u najširem smislu, kriminalistička fikcija oduvek je vršila ogroman uticaj, posebno kad je reč o piscima „umetničke književnosti“. Vilijem Fokner je poredio Žorža Simenona sa Čehovim. V. H. Oden je obožavao Agatu Kristi i Doroti Sejers. Andre Žid je bio veliki ljubitelj dela Patricije Hajsmit. Alberu Kamiju je kao inspiracija za „Stranca“ poslužio roman „Poštar uvek zvoni dvaput“, dok je Elenor Katon knjigu „Videla“, koja joj je donela Bukerovu nagradu, zasnovala na Kejnovom romanu „Dvostruka obmana“ („Doble Indemnity“). Roman „Noćni voz“ predstavlja svojevrsni omaž Elmoru Lenardu.
Džon Banvil (takođe dobitnik Bukerove nagrade), koji kriminalističku fikciju piše pod pseudonimom Bendžamin Blek, jednom prilikom je izjavio da je „modernistički eksperiment završen“ i da je „umetnička književnost u krizi“, dok s druge strane, kriminalistička fikcija ponovo uzdiže tradicionalne književne vrednosti – „zaplet, likove i dijalog“. Banvil na početku nije naišao na dobar prijem među kolegama, piscima kriminalističke fikcije, jer je na jednom festivalu izjavio da je dela iz ovog žanra brže pisao, dok je dela umetničke književnosti pisao sporije, čime je nesumnjivo sugerisao da je pisanje ovog žanra lakše.
Iako se možda misli da je za pisanje kriminalističkih romana najvažnije da je radnja brza i dinamična, veština i kontrola su od suštinskog značaja. To uopšte nije lako, i vrlo je malo pisaca koji to dobro rade. Dobar krimić je napet poput strune. Osim toga, čitaocima nije potrebno mnogo da nanjuše prevaru – ako priča nije originalna, ili je, očigledno, napisana zbog novca, a, naročito jer je konkurencija svakim danom sve veća.
Pronalaženje pravih ideja i tema, čini se, zavisi od nekog specifičnog instinkta koliko zavisi i od talenta. Roman „Iščezla“, autorke Džilijan Flin, bio je presudan za veliku popularnost podžanra, koji je zahvaljujući Džuliji Krauč, postao poznat pod nazivom „domestic noir“. Ovaj podžanr nastao je razvojem psihološkog trilera, koji korene vuče iz tradicije gotičkih priča, iz 19. veka, kao što je satirična „Nortengerska opatija“.
Roman „Iščezla“ je jednako mračan i uznemirujuć, i inteligentan – s kritičkim osvrtom na društvo i politiku – koliko i autorkina prethodna dva romana, „Mračna mesta“ i „Oštri predmeti“. „Devojka iz voza“, autorke Pole Hokins, takođe je neuobičajeno mračan i uznemirujuć, i uspešno je prenet na filmsko platno.
Nijedna od najpoznatijih knjiga iz ovog žanra, kao ni njihove manje uspešne kopije, nisu nimalo prijatne. Ono što ih čini najprivlačnijim jeste činjenica da izazivaju nelagodu; uvlače vam se u um, podižu tenziju, strah i nervozu. Odnose vas daleko od svakodnevnog života. Pooštravaju osetljivost čula i šokiraju pokažujući nam svet potpuno drugačiji od onog koji smo mislili da dobro poznajemo.
Kriminalistička fikcija u sebe uključuje složenu policijsku proceduru, mračan psihološki triler i mnogo toga drugog (a počinju da se pojavljuju i veoma zanimljive mešavine kriminalističke fikcije, spekulativne fikcije i horora), i dalje se neprestano razvijajući i postajući sve popularnija – zbog čega je postala književna forma broj jedan.
A možemo i dodatno da proširimo svoje vidike. Pojavio se novi talas talentovanih i etnički raznorodnih pisaca krimića, među kojima su Vini M. Li, Džejkob Ros, Leje Adenle i Amer Anvar. Dela iz Indije, Nigerije, Singapura, Južne Koreje i Brazila privlače sve veću pažnju čitavog sveta. Filmske i televizijske adaptacije do publike stižu mnogo brže nego knjige, ali osnovna ideja krimi drame ostaje ista: život i smrt. Ubistvo je, kako tvrdi Čendler u svojim esejima, ozbiljan, nepromenljiv posao. Ono što se menja je način pripovedanja i razumevanja.
Autor: Henri Saton
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Roman „Iščezla“ je jednako mračan i uznemirujuć, i inteligentan – s kritičkim osvrtom na društvo i politiku – koliko i autorkina prethodna dva romana, „Mračna mesta“ i „Oštri predmeti“. „Devojka iz voza“, autorke Pole Hokins, takođe je neuobičajeno mračan i uznemirujuć, i uspešno je prenet na filmsko platno.
Nijedna od najpoznatijih knjiga iz ovog žanra, kao ni njihove manje uspešne kopije, nisu nimalo prijatne. Ono što ih čini najprivlačnijim jeste činjenica da izazivaju nelagodu; uvlače vam se u um, podižu tenziju, strah i nervozu. Odnose vas daleko od svakodnevnog života. Pooštravaju osetljivost čula i šokiraju pokažujući nam svet potpuno drugačiji od onog koji smo mislili da dobro poznajemo.
Kriminalistička fikcija u sebe uključuje složenu policijsku proceduru, mračan psihološki triler i mnogo toga drugog (a počinju da se pojavljuju i veoma zanimljive mešavine kriminalističke fikcije, spekulativne fikcije i horora), i dalje se neprestano razvijajući i postajući sve popularnija – zbog čega je postala književna forma broj jedan.
A možemo i dodatno da proširimo svoje vidike. Pojavio se novi talas talentovanih i etnički raznorodnih pisaca krimića, među kojima su Vini M. Li, Džejkob Ros, Leje Adenle i Amer Anvar. Dela iz Indije, Nigerije, Singapura, Južne Koreje i Brazila privlače sve veću pažnju čitavog sveta. Filmske i televizijske adaptacije do publike stižu mnogo brže nego knjige, ali osnovna ideja krimi drame ostaje ista: život i smrt. Ubistvo je, kako tvrdi Čendler u svojim esejima, ozbiljan, nepromenljiv posao. Ono što se menja je način pripovedanja i razumevanja.
Autor: Henri Saton
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
