Savršene svetlosti pustinje
Neposredno uoči promocije novog romana „Središnja pustinja“ Miomir Petrović je napisao tekst o tome kako je nastao ovaj roman.
Jedan blizak prijatelj je ne bez razloga – neposredno pre moje odluke da prihvatim poziv državnog Higher College of Technology u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i predajem Kreativno pisanje i Filmsku kulturu, u ženskom kampusu – rekao da godinama prizivam pustinju pa je, eto, sada pustinja uslišila tu želju i prizvala mene. Ima u tome, verujem, istine budući da su romani „Persijsko ogledalo“ (Geopoetika, 2001 i Laguna 2008), „Arhipelag“ (Geopoetika, 2003) i „Libansko leto“ (Laguna, 2007) bili refleksivna posledica ne znam tačno zašto izazvanih mojih putovanja u Alžir, Tunis, Egipat i Liban. Možda zbog tog sudara i susreta Zapada i Orijenta, tako sličnog Balkanskom karakazanu iz koga potičemo i skloni smo da preplićemo svetlosti večnog Istoka i polarne svetlosti Severa, pritešnjeni u procepu između Vizantije i Zapada.
Tako sam se se porodicom pre dve godine otisnuo u nepoznato, omamljujuće, vrelo pustinjsko područje Emirata. Vetar, pesak, beskrajno dugačke plaže, to jezivo, zastrašujuće otvoreno nebo nad vama, logorovanja na mekanom trbuhu pustinje i samosagledavanje: očna se jabučica vremenom okreće ka unutra, ka samosagledavanju jer ništa drugo ne uspeva u prostoru da je fascinira, zadrži joj fokus. Ne volim da refleksije, fascinacije i tek stečena iskustva odmah zapisujem. Tako je već dvadeset pet mojih bibliografskih godina. Ipak, kako sam počeo da živim u arabijskom okruženju, kako su počele da me u pet ujutru bude mujezinovi pozivi za molitvu sa Bakar el Sidik džamije u Fudžairi rešio sam da između predavanja odustanem od rukopisa na kome sam godinama radio i počnem odmah sa beleženjem, tetoviranjem, urezivanjem svežih i neraščišćenih, nefermentiranih utisaka.
Malo po malo, najpre iz potrebe za pripovedanjem a bez jasnog plana – što mi kao piscu i nije toliko svojstveno – počinje da nastaje roman „Središnja pustinja“. Potreba da se brzo na papir otisnu sve nove stvari i zapažanja, i pored dotadašnjeg poznavanja arapskog sveta ali sada kao „ekspat“, kao neko ko u džepu nosi emiratsku ličnu kartu. Kao neko ko je postao dete pustinje. Prvi narativni tok ovog romana formirali su moji novi prijatelji: Srbin iz Bosne i Hrvat iz Zagreba, kolega iz Indije, prijateljica iz Subotice udata za Francuza, sestre iz Novog Sada, menadžer paba iz Loznice, ugostitelj Libanac, domar naše zgrade Pakistanac i moje emiratske studentkinje. Tu su i naša opažanja tamošnjeg života, osećaj za Mesec, za plimu i oseku Indijskog okeana njime uslovljenih, šuštanja različitih tipova vetrova u pustinji, pet osnovnih vrsti svetlosti u suton... Drugi narativni tok, moje otkriće: studentkinja Nur El Nakbi, moja diplomantkinja i njen ispitni kratkometražni film „Artalni ključ”, distopijska priča o iščezavanju arapskog jezika i pronalaženje biblioteke/fatamorgane u kojoj će se čuvati pismena književnost i nauka civilizacije u opadanju, napadnute globalističkim Novim svetom. Priča tako bliska mojim mislima i osećanju opadanja našeg nacionalnog identiteta, strah opisan u romanu „Black Light“ (Laguna, 2018). Tada nastupa i treći narativni tok, pustinja kao područje unutarnje istine, kao mesto na kome su Mojsije, Isus i Muhamed čuli glasove Tvorca i videli demone iskušenja.
U „Središnjoj pustinji“ naratora (srpskog profesora filmske režije u Emiratima) u njegovim, mislio je tvrdim stavovima prema životu i propasti evropske civilizacije lukavo i nehotice kolebaju Hrvat Boris-Bor koji bi u svom levičarskom i jugonostalgičarskom nastojanju da u pustinji napravi Novu Jugoslaviju gde se južnoslovenski narodi, umorni od vrućine i praznine neće više svađati; građevinski inženjer, Bosanac Jovo Radović koji je u Emiratima toliko dugo da razume i iskreno se uživljava u ono što je arapsko; lokalna studentkinja filmske režije koja bi učinila sve samo da očuva identitet i kulturu za koju vidi da nestaje u naletu anglo-američkog sveta po čijim se potrošačkim, liberalno kapitalističkim i anti-istorijskim vrednostima upravlja njenom otadžbinom.
Šta je, dakle, osnovna fantazija Srba, Hrvata, Bošnjaka, Makedonaca ili Slovenaca na privremenom radu u Emiratima, šta je fatamorgana, šta je uticaj vetrova na mišljenje o samom sebi, šta nam govori to zvezdano nebo koje se besramno iskreno otvara nad onome ko želi da prespava u dubokoj pustinji, šta noću rade tihe, sitne životinje kada vrelina na tren prestane, o čemu pevaju mnogobrojne pustinjske ptice, kakve to svetlosti uočava pustinjak i koji zvuk ga prati kroz šetnju po napuštenim prostorima, zašto su Emirati možda poslednji potrošački „Zlatni kavez“, krhki dom iluzije da se novcem zaista može kupiti sreća?
O svemu tome govori „Središnja pustinja“ a da se, zapravo, pripoveda o devojci/filmskom reditelju koja nestaje u pustinji tokom snimanja svog ispitnog filma i svim optužbama kroz koje zbog toga može da bude provučen njen „beli“ mentor. Tako je rukopis pronašao svog autora pre nego što je on postao svestan svog autorstva, tako je pustinja postala Jugoslavija, tako je nafta pretvorena u čisto zlato s kojim ne znate ni šta da činite, tako je kompanija „Epl“ postala novo božanstvo u sredini koja je, navodno, tradicionalna i patrijahalna, tako je digitalni srednji vek zamenio progres.
Uostalom, ko smo mi sami sebi sem niza pustinja u kojima vremenom postaje nejasno gde se nalaze naša individualna tla a gde nebesa?
Autor: Miomir Petrović
Izvor: Pop i kultura, Blic
Jedan blizak prijatelj je ne bez razloga – neposredno pre moje odluke da prihvatim poziv državnog Higher College of Technology u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i predajem Kreativno pisanje i Filmsku kulturu, u ženskom kampusu – rekao da godinama prizivam pustinju pa je, eto, sada pustinja uslišila tu želju i prizvala mene. Ima u tome, verujem, istine budući da su romani „Persijsko ogledalo“ (Geopoetika, 2001 i Laguna 2008), „Arhipelag“ (Geopoetika, 2003) i „Libansko leto“ (Laguna, 2007) bili refleksivna posledica ne znam tačno zašto izazvanih mojih putovanja u Alžir, Tunis, Egipat i Liban. Možda zbog tog sudara i susreta Zapada i Orijenta, tako sličnog Balkanskom karakazanu iz koga potičemo i skloni smo da preplićemo svetlosti večnog Istoka i polarne svetlosti Severa, pritešnjeni u procepu između Vizantije i Zapada.
Tako sam se se porodicom pre dve godine otisnuo u nepoznato, omamljujuće, vrelo pustinjsko područje Emirata. Vetar, pesak, beskrajno dugačke plaže, to jezivo, zastrašujuće otvoreno nebo nad vama, logorovanja na mekanom trbuhu pustinje i samosagledavanje: očna se jabučica vremenom okreće ka unutra, ka samosagledavanju jer ništa drugo ne uspeva u prostoru da je fascinira, zadrži joj fokus. Ne volim da refleksije, fascinacije i tek stečena iskustva odmah zapisujem. Tako je već dvadeset pet mojih bibliografskih godina. Ipak, kako sam počeo da živim u arabijskom okruženju, kako su počele da me u pet ujutru bude mujezinovi pozivi za molitvu sa Bakar el Sidik džamije u Fudžairi rešio sam da između predavanja odustanem od rukopisa na kome sam godinama radio i počnem odmah sa beleženjem, tetoviranjem, urezivanjem svežih i neraščišćenih, nefermentiranih utisaka.
Malo po malo, najpre iz potrebe za pripovedanjem a bez jasnog plana – što mi kao piscu i nije toliko svojstveno – počinje da nastaje roman „Središnja pustinja“. Potreba da se brzo na papir otisnu sve nove stvari i zapažanja, i pored dotadašnjeg poznavanja arapskog sveta ali sada kao „ekspat“, kao neko ko u džepu nosi emiratsku ličnu kartu. Kao neko ko je postao dete pustinje. Prvi narativni tok ovog romana formirali su moji novi prijatelji: Srbin iz Bosne i Hrvat iz Zagreba, kolega iz Indije, prijateljica iz Subotice udata za Francuza, sestre iz Novog Sada, menadžer paba iz Loznice, ugostitelj Libanac, domar naše zgrade Pakistanac i moje emiratske studentkinje. Tu su i naša opažanja tamošnjeg života, osećaj za Mesec, za plimu i oseku Indijskog okeana njime uslovljenih, šuštanja različitih tipova vetrova u pustinji, pet osnovnih vrsti svetlosti u suton... Drugi narativni tok, moje otkriće: studentkinja Nur El Nakbi, moja diplomantkinja i njen ispitni kratkometražni film „Artalni ključ”, distopijska priča o iščezavanju arapskog jezika i pronalaženje biblioteke/fatamorgane u kojoj će se čuvati pismena književnost i nauka civilizacije u opadanju, napadnute globalističkim Novim svetom. Priča tako bliska mojim mislima i osećanju opadanja našeg nacionalnog identiteta, strah opisan u romanu „Black Light“ (Laguna, 2018). Tada nastupa i treći narativni tok, pustinja kao područje unutarnje istine, kao mesto na kome su Mojsije, Isus i Muhamed čuli glasove Tvorca i videli demone iskušenja.
U „Središnjoj pustinji“ naratora (srpskog profesora filmske režije u Emiratima) u njegovim, mislio je tvrdim stavovima prema životu i propasti evropske civilizacije lukavo i nehotice kolebaju Hrvat Boris-Bor koji bi u svom levičarskom i jugonostalgičarskom nastojanju da u pustinji napravi Novu Jugoslaviju gde se južnoslovenski narodi, umorni od vrućine i praznine neće više svađati; građevinski inženjer, Bosanac Jovo Radović koji je u Emiratima toliko dugo da razume i iskreno se uživljava u ono što je arapsko; lokalna studentkinja filmske režije koja bi učinila sve samo da očuva identitet i kulturu za koju vidi da nestaje u naletu anglo-američkog sveta po čijim se potrošačkim, liberalno kapitalističkim i anti-istorijskim vrednostima upravlja njenom otadžbinom.
Šta je, dakle, osnovna fantazija Srba, Hrvata, Bošnjaka, Makedonaca ili Slovenaca na privremenom radu u Emiratima, šta je fatamorgana, šta je uticaj vetrova na mišljenje o samom sebi, šta nam govori to zvezdano nebo koje se besramno iskreno otvara nad onome ko želi da prespava u dubokoj pustinji, šta noću rade tihe, sitne životinje kada vrelina na tren prestane, o čemu pevaju mnogobrojne pustinjske ptice, kakve to svetlosti uočava pustinjak i koji zvuk ga prati kroz šetnju po napuštenim prostorima, zašto su Emirati možda poslednji potrošački „Zlatni kavez“, krhki dom iluzije da se novcem zaista može kupiti sreća?
O svemu tome govori „Središnja pustinja“ a da se, zapravo, pripoveda o devojci/filmskom reditelju koja nestaje u pustinji tokom snimanja svog ispitnog filma i svim optužbama kroz koje zbog toga može da bude provučen njen „beli“ mentor. Tako je rukopis pronašao svog autora pre nego što je on postao svestan svog autorstva, tako je pustinja postala Jugoslavija, tako je nafta pretvorena u čisto zlato s kojim ne znate ni šta da činite, tako je kompanija „Epl“ postala novo božanstvo u sredini koja je, navodno, tradicionalna i patrijahalna, tako je digitalni srednji vek zamenio progres.
Uostalom, ko smo mi sami sebi sem niza pustinja u kojima vremenom postaje nejasno gde se nalaze naša individualna tla a gde nebesa?
Autor: Miomir Petrović
Izvor: Pop i kultura, Blic
