Sara Friti: Prava umetnost ima mane i srce
Sa Sarom Friti, autorkom „Tragova porcelana“, razgovarali smo o nadahnuću za roman o zabranjenoj ljubavi, hrabrosti i tajnama koje oblikuju čitave živote, a dotakli smo se i tema sudbine i vere u ljude.
Britanska spisateljica i dugogodišnja televizijska scenaristkinja i producentkinja Sara Friti se, nakon uspešne karijere u medijima, okrenula pisanju romana. Njeno književno debitantsko delo „Tragovi porcelana“ koje je osvojilo čitaoce širom sveta, potresna je i veličanstvena saga o zabranjenoj ljubavi, nepokolebljivoj hrabrosti i tajnama koje oblikuju živote. Ova knjiga čita se i kao ljubavna priča iz Drugog svetskog rata i svedočanstvo o moći umetnosti da progovori istinu pred licem terora.
U Vašem romanu „Tragovi porcelana“ Betina Fogel i Maks Elrih sreću se u Berlinu 1929. godine. Kako je najveći grad Nemačke spojio mladog jevrejskog arhitektu i avangardnu umetnicu? Kakav je kulturni život damarao ovom prestonicom?
Moji likovi Betina i Maks upoznaju se u Školi umetnosti Bauhaus u Vajmaru, u Nemačkoj, krajem dvadesetih godina 20. veka. U to vreme Nemačka je bila izuzetno progresivna, a umetnička scena u Vajmaru i Berlinu živahna i uzbudljiva. Ekspresionizam je pomerao granice onoga što umetnost može da znači i načina na koji se ideje mogu prenositi. U kulturnom smislu Nemačka je bila na čelu evropskih tokova, pružajući ljudima veliku kreativnu slobodu, ali to je imalo svoju cenu. Za samo nekoliko kratkih godina nacisti su došli na vlast i pokušali da sve to iskorene.
Kada se senka nacizma nadvije nad njima, planovi za bekstvo propadnu, i Maksa odvedu u Dahau, kako je umetnost njega spasla? Kako oni koriste svoj talenat da ispričaju istinu? Kako su bol, patnja i ljutnja dobili svoj oblik u glini?
Maks je pronalazio utehu, pa čak i izvesnu slobodu u stvaralaštvu, jer mu je pružala beg i način izražavanja. To je, u ograničenoj meri, nalazio i u svom radu za fabriku porcelana u Alahu, stvarnu fabriku koja je zaista postojala, iako je Maks fiktivni junak. Ipak, istinu je uspevao da pronađe samo u subverzivnim radovima koje je potajno stvarao zajedno sa Betinom. Oni su izvrnuli naglavačke nacističke idealizovane, hladne porcelanske forme i koristili ih da istraže teme propagande i represije. Opisujem jedno delo koje su napravili: porcelansku pticu pevačicu čije su noge zarobljene u lepku, starom triku krivolovaca. Ptica je korišćena da namami druge u smrt, nešto za šta je Betina osećala da je i sama učinila sarađujući sa nacističkom propagandom, iako to u tom trenutku nije tako doživljavala. Shvatila je da, ako se ne borimo protiv fašizma, postajemo njegovi saučesnici.
A onda, približavamo se bliskoj prošlosti i 1993. godini u kojoj upoznajemo Klaru Fogel i sa njom odlazimo u potragu za odgovorima. Zašto je svaki pokušaj da sazna nešto o ratu i ocu nailazio na zid ćutnje? Od čega je Betina pokušala da zaštiti ćerku Klaru?
Želela sam da prikažem koliko je Klari bilo teško da pronađe odgovore 1993. godine, jer su moja istraživanja pokazala da je njeno iskustvo bilo veoma uobičajeno. Mnogi Nemci koji su preživeli rat nisu želeli ponovo da govore o tome, delom zato što su osećali veliku, razumljivu sramotu. O zločinima se govorilo u školi, ali su u svakodnevnom životu ljudi želeli da zaborave, da okrenu novi list. Pored toga, Klarina majka Betina mislila je da će je poštedeti bola. Svi znamo da tajne i laži ne ostaju zauvek zakopane; smatram da su istina i otvorenost zdravije, ali za njenu generaciju postojalo je toliko toga što su želeli da zaborave. Gurala je glavu u pesak, ali to nije uspelo.
„Promicali su čitavi svetovi i nastavljali da žive, nesvesni. Kako je čudno što usred tuge, normalnost izgleda najnenormalnije.“ Kako se ljudi naviknu na poremećenost sveta? Kakva je to vrsta odbrambenog mehanizma zbog kojeg se teško odupiru?
Svako ko je iskusio tugu začudi se činjenici da ostatak sveta nastavlja da funkcioniše bez obzira na sve. Uvek je šokantno, kako u našem malom, ličnom iskustvu, tako i na globalnom nivou. Kada autoritarni režimi sprovode svoje politike, to se ne dešava odjednom. Dešava se delić po delić, polako, kroz vreme. Ljudi se prilagođavaju, prihvataju to i nastavljaju dalje. To je podmuklo jer funkcioniše tako dobro. Ne mislim da su ljudi stvoreni da stalno budu na oprezu – skloni smo da po inerciji popuštamo i prihvatamo.
Kakav je položaj modernističkih stvaralaca nakon 1933. u Nemačkoj? Šta je Izložba izopačene umetnosti (Entartete Kunst), čiji su „predstavnici“ Vasilij Kandinski, Paul Kle, Mark Šagal, Oto Diks; s druge strane Haus der Deutschen Kunst (Adolf Cigler)? Šta je nazadno u umetnosti prvih, a slavljeno kod drugih protagonista?
Jedan od razloga zbog kojih sam bila nadahnuta da napišem „Tragove porcelana“ bio je ogroman kontrast između ekspresivne nemačke umetnosti krajem dvadesetih i represivnog, klasicističkog revivalizma koji su nacisti pokušali da nametnu tridesetih i kasnije. Oni su umetnike (Kle, Kandinski, Kirhner i dr.) nazivali degenericima, kako bi omalovažili i diskreditovali njihov rad. Nacisti su želeli nešto lažno i veštačko, plastičnu „savršenu“ umetnost koja ne prikazuje svet onakvim kakav zaista jeste. To me veoma podseća na AI umetnost – lažnu, jeftinu i bezdušnu. Prava umetnost ima mane, srce i istinski ljudski izraz, ali nacisti su prezirali sve što nisu mogli da kontrolišu.
Kakav kulturni uticaj treba da ostvari fabrika porcelana u Alahu? Kako je poslužila kao sredstvo stvaranja mitologije o nemačkom nacionalnom identitetu? Može li umetnost biti spremna na kompromis? Na šta ne sme pristati?
Rajhsfirer Hajnrih Himler lično je bio odgovoran za razvoj alaškog porcelana kao oblika propagande – imao je viziju lažne „germanske“ istorije, pozajmljujući motive iz vikinške ikonografije, koja bi stvorila mit o dugovečnosti. Hteo je da ubedi nemački narod da je arijevski ideal oduvek postojao. Čak su koristili porcelan za kreiranje lažnih rituala i tradicija, a svako ko se nije povinovao bio je označen kao opasnost.
Priča o porodici, ljubavi, hrabrosti, stvaralačkom nagonu, „Tragovi porcelana“ su i metafora o ljudskoj krhkosti, ali i snazi da sami oblikujemo svoju sudbinu. Za kakvo su zlo i dobro ljudi kadri? Imate li vere u čovečanstvo?
Imam veru, ali ona je ozbiljno stavljena na probu! Nisam prva koja to kaže, možda istorija ne ponavlja tačno iste događaje, ali se rimuju. Trenutno smo u tački ciklusa gde se toliko užasnih ideja vratilo – oni sa najmanje moći krive se za sve. Sve što su ljudi ikada bili sposobni da učine može se ponovo dogoditi i verovatno hoće. Ali, podjednako, mnogi dobri ljudi su se borili i još uvek se nadam da će mnogi ponovo to učiniti.
Da li ste, hodajući kao Betina, nekada osetili sličnu ošamućenost, izloženi intenzivnoj lepoti umetničkih dela, poput Stendala kada je boravio u Firenci? Postoje li slikari koje naročito cenite?
Jesam! Obožavam umetnost o kojoj govorim u knjizi. Moja omiljena je Paula Moderzon-Beker, nemačka slikarka na prelomu prošlog veka. Još od detinjstva sam strastvena prema britanskim prerafaelistima i Vilijamu Morisu, a obožavam i Bertu Morizo, francusku impresionistkinju. Nažalost, nemam novca da kupujem takvu umetnost, ali trudim se da se okružim pristupačnim štampama savremenih umetnika sa sličnom senzibilnošću: Piter Lojd, Džoni Hana, Endži Luin i Anđela Harding.
Kojom ste knjigom započeli, a kojom završili 2025. godinu? Kakvi su Vaši spisateljski planovi u 2026?
Počela sam sa Still Life Sare Vinman, koja je neverovatna: živopisna, vibrantna Italija koju sam obožavala. Završila sam je pismima Berte Morizo, jer me je ona inspirisala za moju sledeću knjigu.
Ova je knjiga Vaš prvenac. Kako se osećate sada kada pripadate svetu pisaca? Pamtite li prve reakcije čitalaca nakon što je roman izašao? Da li ste otad upoznali književnike koje ste dotad samo čitali? Šapnućemo Vam jednu malu tajnu: čim se pojavila na srpskom jeziku, „Tragovi porcelana“ našli su se na top-listi najčitanijh naslova naše izdavačke kuće.
Još uvek ne mogu da verujem da sam objavljena spisateljica; to me neizmerno usrećuje! Nikada nisam mislila da će se to desiti i povukla sam se, zabrinuta da se čitaocima možda neće dopasti knjiga, ali toliko ljudi je bilo ljubazno i reklo tako velikodušne stvari. Srećna sam što mogu da pišem, i zapanjena, stvarno zapanjena, što su moje reči prevedene, tako da ih i srpska publika može pročitati. Iskreno, to je ostvarenje sna. Hvala vam!
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 61
Foto: James Gillham
