Samo prah i pepeo: Treba li poštovati poslednje želje pisaca?
Harper Li nikada nije želela da bude objavljena njena knjiga „Idi postavi stražara“, Ted Hjuz je spalio dnevnike Silvije Plat – zavirite u kontroverzni svet književnog nasleđa.
Kada se u jednoj porodici rodi pisac, izjavio je jednom prilikom poljski pesnik Česlav Miloš, ta porodica je u velikom problemu. Da, ali kada taj pisac umre, problemi te porodice su zapravo tek počeli. Testamenti su često protivrečni, a uputstva zaduženima za književnu zaostavštinu mogu biti zbunjujuća. Status dela ostavljenih na računaru ili u fiokama radnog stola je neizvestan: da li su bila predviđena za objavljivanje ili ne? A ukoliko je pisac bio iole poznat, pojaviće se i biografi: može li im se verovati da će oslikati veran portret? Za života pisci imaju kakvu-takvu kontrolu. Jednom kada odu sa ovoga sveta, na drugima je da brinu o njihovoj reputaciji.
Opreznost mora biti na najvišem nivou, a imenovani staratelji (bilo da su to supružnici, deca, advokati, agenti, urednici ili prijatelji) više podsećaju na zmajeve zadužene za čuvanje pećine nego na čuvare nečijeg lika i dela. Nove generacije retko pokazuju razumevanje prema njima: šta god radili, biće optuženi da nisu dobro postupili. Ukoliko se ogluše o piščeve želje, kao što su, na primer, zastupnici francuskog filozofa Mišela Fukoa dozvolili objavljivanje knjige koja nije bila završena i koju Fuko nije želeo da objavi, proglasiće ih za izdajnike. A ukoliko su previše lojalni, pa unište delo kojeg se autor odrekao, a koje je trebalo sačuvati, proglasiće ih za neznalice i glupake. U svakom slučaju, ne mogu da izbegnu ulogu koja im je namenjena. Na njima je da upravljaju imanjem: nepreglednim bogatstvom reči.
Opreznost mora biti na najvišem nivou, a imenovani staratelji (bilo da su to supružnici, deca, advokati, agenti, urednici ili prijatelji) više podsećaju na zmajeve zadužene za čuvanje pećine nego na čuvare nečijeg lika i dela. Nove generacije retko pokazuju razumevanje prema njima: šta god radili, biće optuženi da nisu dobro postupili. Ukoliko se ogluše o piščeve želje, kao što su, na primer, zastupnici francuskog filozofa Mišela Fukoa dozvolili objavljivanje knjige koja nije bila završena i koju Fuko nije želeo da objavi, proglasiće ih za izdajnike. A ukoliko su previše lojalni, pa unište delo kojeg se autor odrekao, a koje je trebalo sačuvati, proglasiće ih za neznalice i glupake. U svakom slučaju, ne mogu da izbegnu ulogu koja im je namenjena. Na njima je da upravljaju imanjem: nepreglednim bogatstvom reči.
Upravljanje književnom zaostavštinom postalo je aktuelno nakon što je obelodanjen testament autorke Harper Li. Potpisala ga je samo osam dana pre smrti 2016, i dok je kao naslednke navela svoju sestričinu i tri sestrića, advokat Tonja Karter imenovana je za izvršitelja po pitanju autorkine književne zaostavštine. Autorkina sestra Alis je ranije vršila tu funkciju, ali je nakon njene smrti 2014, u 103. godini života, Tonja Karter preuzela tu ulogu. Upravo je ona bila ta koja je pronašla „izgubljeni“ rukopis knjige „Idi postavi stražara“ u sefu, da bi ga dva meseca nakon Alisine smrti i objavila, uprkos tome što je autorka prethodnih 55 godina tvrdila da je roman „Ubiti pticu rugalicu“ jedina knjiga koju će ikad objaviti. Nakon toga bilo je govora i o navodnoj trećoj knjizi, mada se Tonja Karter – koja se protivila otkrivanju testamenta – tim povodom nije izjašnjavala. Bilo je i onih iz autorkinog rodnog grada, Monrovila u Alabami, koji su postavljali pitanje koliko je uopšte spisateljica bila kompetentna u trenutku kada je potpisivala testament („sirota Nel, niti je čula, niti je videla, potpisala bi bilo šta što bi joj poturio neko u koga je imala poverenje“, jednom prilikom je izjavila njena sestra Alis). Istraga koju je država Alabama sprovela, odbacila je optužbe da je autorka bila žrtva nasilja nad starijim osobama. Međutim, mnogo je onih i izvan Alabame koji preispituju način na koji se vodi briga o njenoj zaostavštini.
Najgore upravljanje zaostavštinom u istoriji književnosti odnosi se na Bajronove neobjavljene memoare, koji su postali problem istog trenutka kad je vest o njegovoj smrti u Misolongiju stigla do Londona. Tri ključne ličnosti – zlikovca – bili su njegov prijatelj Džon Hobhaus (političar i pisac pamfleta), njegov izdavač Džon Murej (u čijoj su se kući u ulici Ejblmarl i okupljali) i irski pesnik Tomas Mur (kojem je Bajron poverio svoje memoare nekoliko godina ranije). Hobhaus je bio za to da se memoari odmah unište. Bio je veoma uvređen činjenicom da ih je Bajron poverio na čuvanje Muru, a ne njemu, i čuo je da su bili bestidni: da bi se sačuvala Bajronova reputacija, i poštedela osećanja njegove polusestre Avguste i otuđene supruge Anabele, memoari nikada ne bi trebalo da ugledaju svetlost dana. Mur se sa tim nije slagao. Ne samo da ih je pročitao, već je uredio da se napravi još jedan primerak (budući da je original bio dosta pohaban jer je išao iz ruke u ruku); bili su neuporedivo manje uvredljivi nego što se pričalo, rekao je. Murej je stao na Hobhausovu stranu: iako je bio dobro zaradio objavivši Bajronovu poeziju, to mu je donelo i dosta neprilika (pretnje, tužbe, reklamacije), stoga se pribojavao da bi mu memoari doneli još više problema. Raspravljali su o kompromisnom rešenju – da sačuvaju rukopis, ali da ga stave pod ključ do daljeg. Ali kada je to odbačeno, nadglasani Mur izgubio je hrabrost. A onda se pojavio i Murejev sin, sa kojim je ranije dogovoreno da pomogne prilikom spaljivanja rukopisa – Murovi protesti bili su uzaludni. Za samo nekoliko trenutaka, original, kao i nova, lepa kopija bili su pretvoreni u pepeo.
Ako spaljivanje knjiga, kao jedan od najupečatljivijih vidova orkestrirane manipulacije, potiče iz besa, spaljivanje rukopisa je posledica straha. Bolje uništiti dokaze njego dozvoliti da dospeju u „pogrešne“ ruke. Čak i danas, u doba navodne otvorenosti, potencijal za opšte zgražavanje je ogroman; jedino što se promenilo je shvatanje toga šta je uvredljivo. Dok su nekada vanbračna deca, alkoholizam, nizak društveni status ili istorija duševnih bolesti bili razlozi za sramotu, danas su to rasizam, mizoginija, politički ekstremizam i seksualno zlostavljanje. Ginter Gras je postao meta napada, krajem sedamdesetih, kada je otkriveno da je bio pripadnik SS jedinica – činjenica koju je decenijama uspešno sakrivao. U prilog mu ide to što je upravo on sam obelodanio taj podatak. Posledice bi bile daleko dramatičnije (nesumnjivo bi mu bila oduzeta Nobelova nagrada) da je istinu o njemu otkrio neki novinar ili biograf. U januaru 2018. godine, problematično političko opredeljenje francuskog pisca Luj-Ferdinanda Selina, takođe, je postalo predmet preispitivanja, i to više od pola veka nakon njegove smrti, kada je advokat njegove udovice dao dozvolu da se njegovi ozloglašeni antisemitistički pamfleti iz 1930. ponovo objave. Izdavačka kuća „Galimar“ bila je spremna da ih objavi. Tek je nakon mnogobrojnih protesta jevrejskih organizacija i istoričara, koji su izjavili da bi ponovnim objavljivanjem ovih pamfleta „rizikovali opravdavanje podsticanja na ubistvo“, „ Galimar“ odustao.
Reči imaju neverovatnu moć da izazovu bol. Kao što je Stiven Fraj često govorio: „Motke i kamenje mogu da mi polome kosti, ali jedino me reči zaista povrede.“ Poslednjih godina, pojavljuju se mnoge žrtve – ljudi koji se žale da su oni ili njihove porodice povređeni nekim romanom ili memoarima: ujak Karla Uvea Knausgora, majka Mišela Uelbeka, bivša žena pijaniste Džejmsa Roudsa, sestra Hanifa Kurejšija, porodica o kojoj govori roman „Knjižar iz Kabula“ autorke Osne Sejerštad – svako od njih se žalio ili čak pravnim putem tražio odštetu. Prava onih o kojima se piše nikada nisu bila toliko žustro branjena. Ponekad čitave zajednice tvrde da su žrtve. Stanovnici grada Alankur uopšte nisu srećni zbog načina na koji su prikazani u romanu „Gotovo je s Edijem Belgelom“ (uskoro u izdanju Lagune) Eduara Luja, čak je njegova majka predvodnica tužbe. „Nije u redu to što je uradio“, rekla je jednom novinaru. „Predstavio nas je kao zaostale seljačine.“
Najgore upravljanje zaostavštinom u istoriji književnosti odnosi se na Bajronove neobjavljene memoare, koji su postali problem istog trenutka kad je vest o njegovoj smrti u Misolongiju stigla do Londona. Tri ključne ličnosti – zlikovca – bili su njegov prijatelj Džon Hobhaus (političar i pisac pamfleta), njegov izdavač Džon Murej (u čijoj su se kući u ulici Ejblmarl i okupljali) i irski pesnik Tomas Mur (kojem je Bajron poverio svoje memoare nekoliko godina ranije). Hobhaus je bio za to da se memoari odmah unište. Bio je veoma uvređen činjenicom da ih je Bajron poverio na čuvanje Muru, a ne njemu, i čuo je da su bili bestidni: da bi se sačuvala Bajronova reputacija, i poštedela osećanja njegove polusestre Avguste i otuđene supruge Anabele, memoari nikada ne bi trebalo da ugledaju svetlost dana. Mur se sa tim nije slagao. Ne samo da ih je pročitao, već je uredio da se napravi još jedan primerak (budući da je original bio dosta pohaban jer je išao iz ruke u ruku); bili su neuporedivo manje uvredljivi nego što se pričalo, rekao je. Murej je stao na Hobhausovu stranu: iako je bio dobro zaradio objavivši Bajronovu poeziju, to mu je donelo i dosta neprilika (pretnje, tužbe, reklamacije), stoga se pribojavao da bi mu memoari doneli još više problema. Raspravljali su o kompromisnom rešenju – da sačuvaju rukopis, ali da ga stave pod ključ do daljeg. Ali kada je to odbačeno, nadglasani Mur izgubio je hrabrost. A onda se pojavio i Murejev sin, sa kojim je ranije dogovoreno da pomogne prilikom spaljivanja rukopisa – Murovi protesti bili su uzaludni. Za samo nekoliko trenutaka, original, kao i nova, lepa kopija bili su pretvoreni u pepeo.
Ako spaljivanje knjiga, kao jedan od najupečatljivijih vidova orkestrirane manipulacije, potiče iz besa, spaljivanje rukopisa je posledica straha. Bolje uništiti dokaze njego dozvoliti da dospeju u „pogrešne“ ruke. Čak i danas, u doba navodne otvorenosti, potencijal za opšte zgražavanje je ogroman; jedino što se promenilo je shvatanje toga šta je uvredljivo. Dok su nekada vanbračna deca, alkoholizam, nizak društveni status ili istorija duševnih bolesti bili razlozi za sramotu, danas su to rasizam, mizoginija, politički ekstremizam i seksualno zlostavljanje. Ginter Gras je postao meta napada, krajem sedamdesetih, kada je otkriveno da je bio pripadnik SS jedinica – činjenica koju je decenijama uspešno sakrivao. U prilog mu ide to što je upravo on sam obelodanio taj podatak. Posledice bi bile daleko dramatičnije (nesumnjivo bi mu bila oduzeta Nobelova nagrada) da je istinu o njemu otkrio neki novinar ili biograf. U januaru 2018. godine, problematično političko opredeljenje francuskog pisca Luj-Ferdinanda Selina, takođe, je postalo predmet preispitivanja, i to više od pola veka nakon njegove smrti, kada je advokat njegove udovice dao dozvolu da se njegovi ozloglašeni antisemitistički pamfleti iz 1930. ponovo objave. Izdavačka kuća „Galimar“ bila je spremna da ih objavi. Tek je nakon mnogobrojnih protesta jevrejskih organizacija i istoričara, koji su izjavili da bi ponovnim objavljivanjem ovih pamfleta „rizikovali opravdavanje podsticanja na ubistvo“, „ Galimar“ odustao.
Reči imaju neverovatnu moć da izazovu bol. Kao što je Stiven Fraj često govorio: „Motke i kamenje mogu da mi polome kosti, ali jedino me reči zaista povrede.“ Poslednjih godina, pojavljuju se mnoge žrtve – ljudi koji se žale da su oni ili njihove porodice povređeni nekim romanom ili memoarima: ujak Karla Uvea Knausgora, majka Mišela Uelbeka, bivša žena pijaniste Džejmsa Roudsa, sestra Hanifa Kurejšija, porodica o kojoj govori roman „Knjižar iz Kabula“ autorke Osne Sejerštad – svako od njih se žalio ili čak pravnim putem tražio odštetu. Prava onih o kojima se piše nikada nisu bila toliko žustro branjena. Ponekad čitave zajednice tvrde da su žrtve. Stanovnici grada Alankur uopšte nisu srećni zbog načina na koji su prikazani u romanu „Gotovo je s Edijem Belgelom“ (uskoro u izdanju Lagune) Eduara Luja, čak je njegova majka predvodnica tužbe. „Nije u redu to što je uradio“, rekla je jednom novinaru. „Predstavio nas je kao zaostale seljačine.“
Čak i oni autori koji žestoko brane svoje pravo na slobodu izražavanja mogu da promene stranu kada se sami nađu u žiži interesovanja. „Bez biografije“ čest je zahtev koji pisci postavljaju svojim izvršiteljima. Džordž Orvel i V. H. Oden su samo neki od mnogih koj su to zahtevali (bez uspeha). Kako čovek stari, javlja se potreba da se stvari dovedu u red – i kad je reč o poslu (time što će se napisati testament), ali i o pitanjima srca (uništavanjem dokaza o određenim nesmotrenim postupcima). Tomas Hardi je smatrao da će objavljivanje neke ne previše laskave biografije sprečiti tako što će napisati svoju, „autentičnu“ verziju, pre smrti, dok je ulogu autora namenio Florens, svojoj drugoj ženi. U tajnom memorandumu, odredio je stroga pravila po kojima će raditi, navodeći da biografija ne sme da sadrži činjenice koje su „nepristojne, omalovažavajuće, dosadne, trivijalne, provokativne ili u bilo kom smislu neprihvatljive“. Nekolicina bliskih prijatelja bila je upoznata sa ovom prevarom. U jednom trenutku, Florens (zabrinuta da nije dorasla zadatku) pokazala je ono što je napisala D. H. Lorensu, u nadi da će joj on pomoći. Ali istina je u potpunosti isplivala tek čitavu deceniju nakon što je njeno dvotomno delo „The Life of Thomas Hardy“ objavljeno. U međuvremenu, neposredno nakon njegove smrti, Florens je spalila sva pisma i beleške koje on sam nije uništio. Kada se njihov baštovan, Berti Stivens, ponudio da joj pomogne „insistirala je da to sama uradi, a kada je svaki papir uništen, prodžarala je po pepelu kako bi se uverila da nijedan jedini delić pisane reči nije preostao.“ Budući da je sav izvorni materijal bio uništen, Hardijeva delimično izmišljena autobiografija/biografija, mogla je da prođe kao konačna istina. „Ono što je on želeo da bude zapamćeno, to će i biti zapamćeno“, napisao je Filip Larkin, „a ono što je želeo da se zaboravi, zaboravljeno je.“
Larkin je bio fasciniran presedanom koji je Hardi postavio, zamišljajući „dim koji je kuljao preko bašte u zadnjem delu imanja Maks Gejt“. Kada je 1985. on umirao, odlučio je da će slediti Hardijev primer – tražio je od svoje životne saputnice Monike Džouns da uništi njegove dnevnike koje je nazivao „velikom knjigom gunđanja“, ali ona je, suviše bolesna da bi to sama uradila, taj posao poverila njegovoj sekretarici Beti Makeret. Instrument uništenja bila je mašina za seckanje hartije; više od dvanaest svezaka A4 formata završilo je u mašini, pre nego što su ostaci spaljeni u kotlarnici univerziteta Hal; jedino što je preživelo bile su korice. „Nisam mogla da ne vidim neke deliće“, priznala je Bet, Larkinovom biografu Endruu Moušnu. „Bio je veoma nesrećan. Očajan, u stvari.“
Larkin je bio fasciniran presedanom koji je Hardi postavio, zamišljajući „dim koji je kuljao preko bašte u zadnjem delu imanja Maks Gejt“. Kada je 1985. on umirao, odlučio je da će slediti Hardijev primer – tražio je od svoje životne saputnice Monike Džouns da uništi njegove dnevnike koje je nazivao „velikom knjigom gunđanja“, ali ona je, suviše bolesna da bi to sama uradila, taj posao poverila njegovoj sekretarici Beti Makeret. Instrument uništenja bila je mašina za seckanje hartije; više od dvanaest svezaka A4 formata završilo je u mašini, pre nego što su ostaci spaljeni u kotlarnici univerziteta Hal; jedino što je preživelo bile su korice. „Nisam mogla da ne vidim neke deliće“, priznala je Bet, Larkinovom biografu Endruu Moušnu. „Bio je veoma nesrećan. Očajan, u stvari.“
Henri Džejms je takođe jedan od onih koji su napravili „ogromnu lomaču“ za svoje spise, na taj način sprovodeći ono što je nazivao „pravilom da se lična i privatna dokumenta ne ostavljaju na milost i nemilost slučajnosti, a još manje svojim krvnicima!“ Njegova jedina želja, rekao je, bila je „da osujeti ili što je više moguće oteža namere svakog ko bi želeo da posthumno zloupotrebi njegovo delo“ – upravo takav lik opisan je u njegovom delu „Aspernovi rukopisi“; „nitkov iz izdavaštva“ hita u Veneciju kako bi se dočepao književne zaostavštine čuvenog američkog pesnika Džefrija Asperna, tražeći način da se uvuče u kuću Aspernove ostarele bivše ljubavnice. Džejms se ovom temom ponovo pozabavio u kratkoj priči „Prava stvar“ („The Real Right Thing“). Ovog puta, posthumni eksploatator nije toliko beskrupulozan, budući da ima poziv i dozvolu udovice čuvenog pisca, Eštona Dojna, da pregleda spise njenog supruga. Međutim, osetivši Dojnovo prisustvo i neodobravanje, i udovica i njen saučesnik se povlače, uvereni da ih upravo pokojni pisac upozorava: život ne sme da se oskrnavi zarad biografije.
Činjenica da pisci vrše svoj uticaj i sa onog sveta ne spada u domen fikcije; to što su pokojni ne sprečava ih da upliću svoje prste u budućnost. Za svog života, Semjuel Beket je veoma pažljivo pratio nova izvođenja zasnovana na njegovim dramama: njegova uputstva za režiju i scenu morala su da se poštuju doslovno. Nakon njegove smrti, njegov nećak Edvard Beket nastavio je istu praksu. Sprečio je da predstava „Footfalls“ u režiji Debre Varner, londonskog pozorišta „Garik“ ide na turneju 1994. Osim toga, protivio se upotrebi muzike, dodeljivanju uloga ženama i rasnom diverzitetu u produkcijama drame „Čekajući Godoa“, a uspevao je neke od produkcija i da zabrani.
Edvard Beket smatra da na taj način poštuje želje svog ujaka. Ali pisci često ne umeju da na pravi način procene svoje delo, niti znaju kako da osiguraju svoju zaostavštinu. Judžin O'Nil je sumnjao u kvalitet nekoliko drama koje je napisao; jedino su zahvaljujući naporima njegove treće supruge i književnog izvršitelja, Karlote Monterej, mnogi njegovi rukopisi preživeli – uključujući i remek-delo „Dugo putovanje u noć“ (na koje je stavio zabranu u trajanju od 25 godina), a koja je postavljena ubrzo nakon njegove smrti.
A tu je i Fuko, i činjenica da je četvrti nastavak njegovog velikog dela „Istorija seksualnosti“ koji je postojao samo kao radna verzija kada je 1984. godine preminuo, kasnije objavljen pod naslovom „Confessions of the Flesh“. „Pravni zastupnici Mišela Fukoa, zaključili su da je došlo vreme i da su se stekli uslovi za objavljivanje ovog izuzetno značajnog dela“, napisao je u predgovoru filozof Frederik Gros, mada je očigledno da bi se Fuko tome usprotivio. „Pas de publication posthume“ („Nema posthumnih izdanja“), često je govorio svojim prijateljima. „Nemojte sa mnom da izvodite Maks Brod – Kafka predstavu.“ Ali možda je baš Fuko izvodio predstavu, budući da je upravo postupak Broda pravi primer kako je učinjena usluga budućim pokolenjima, time što se oglušio o želje autora. „Najdraži Makse“, napisao je Kafka, svestan da umire od tuberkuloze, „sve što ostaje iza mene – dnevnici, rukopisi, moja pisma i ona meni upućena, skice i tako dalje... sve treba spaliti, u potpunosti, nepročitano.“ Ali Brod je već rekao Kafki da mu neće udovoljiti. Tokom njihovog „besprekornog prijateljstva“, Brod „nikada nije bacio ni najmanje parče papira koje je dobio od Kafke, ne, čak ni razglednicu“, i nije imao nikakvu nameru da sa tim počne. Da nije bilo Broda, Kafkina dela „Proces“, „Zamak“ i „Amerika“ nikada ne bi bila objavljena.
Činjenica da pisci vrše svoj uticaj i sa onog sveta ne spada u domen fikcije; to što su pokojni ne sprečava ih da upliću svoje prste u budućnost. Za svog života, Semjuel Beket je veoma pažljivo pratio nova izvođenja zasnovana na njegovim dramama: njegova uputstva za režiju i scenu morala su da se poštuju doslovno. Nakon njegove smrti, njegov nećak Edvard Beket nastavio je istu praksu. Sprečio je da predstava „Footfalls“ u režiji Debre Varner, londonskog pozorišta „Garik“ ide na turneju 1994. Osim toga, protivio se upotrebi muzike, dodeljivanju uloga ženama i rasnom diverzitetu u produkcijama drame „Čekajući Godoa“, a uspevao je neke od produkcija i da zabrani.
Edvard Beket smatra da na taj način poštuje želje svog ujaka. Ali pisci često ne umeju da na pravi način procene svoje delo, niti znaju kako da osiguraju svoju zaostavštinu. Judžin O'Nil je sumnjao u kvalitet nekoliko drama koje je napisao; jedino su zahvaljujući naporima njegove treće supruge i književnog izvršitelja, Karlote Monterej, mnogi njegovi rukopisi preživeli – uključujući i remek-delo „Dugo putovanje u noć“ (na koje je stavio zabranu u trajanju od 25 godina), a koja je postavljena ubrzo nakon njegove smrti.
A tu je i Fuko, i činjenica da je četvrti nastavak njegovog velikog dela „Istorija seksualnosti“ koji je postojao samo kao radna verzija kada je 1984. godine preminuo, kasnije objavljen pod naslovom „Confessions of the Flesh“. „Pravni zastupnici Mišela Fukoa, zaključili su da je došlo vreme i da su se stekli uslovi za objavljivanje ovog izuzetno značajnog dela“, napisao je u predgovoru filozof Frederik Gros, mada je očigledno da bi se Fuko tome usprotivio. „Pas de publication posthume“ („Nema posthumnih izdanja“), često je govorio svojim prijateljima. „Nemojte sa mnom da izvodite Maks Brod – Kafka predstavu.“ Ali možda je baš Fuko izvodio predstavu, budući da je upravo postupak Broda pravi primer kako je učinjena usluga budućim pokolenjima, time što se oglušio o želje autora. „Najdraži Makse“, napisao je Kafka, svestan da umire od tuberkuloze, „sve što ostaje iza mene – dnevnici, rukopisi, moja pisma i ona meni upućena, skice i tako dalje... sve treba spaliti, u potpunosti, nepročitano.“ Ali Brod je već rekao Kafki da mu neće udovoljiti. Tokom njihovog „besprekornog prijateljstva“, Brod „nikada nije bacio ni najmanje parče papira koje je dobio od Kafke, ne, čak ni razglednicu“, i nije imao nikakvu nameru da sa tim počne. Da nije bilo Broda, Kafkina dela „Proces“, „Zamak“ i „Amerika“ nikada ne bi bila objavljena.
Ropska poslušnost je jedna mogućnost, dok je prkos za dobrobit književnosti druga. Kada je veći broj osoba uključen, i kada je svaka od njih ljubomorno posesivna u odnosu na pisca, stvari postaju vrlo komplikovane. Dešavanja nakon smrti Emili Dikinson bila su posebno uznemirujuća.
Njena sestra, Lavinija (kojoj je ostavila svu svoju imovinu) bila je zadužena da uništi sve njene privatne spise, ali ne i pesme, od kojih je Emili većinu ušila u knjižice i zaključala u sanduku. Kako bi ih objavila, Lavinija se prvo obratila Suzan, supruzi njihovog brata Ostina, koja je bila Emilina osoba od poverenja, savetnica i muza dugi niz godina. Ali Suzan je dugo odlagala početak rada na tome, tako da je Lavinija pomoć tražila od Mejbel Lumis Tod, kojoj je Emili bila idol (iako se nikada nisu srele), a koju je Suzan, iz očiglednih i opravdanih razloga, prezirala – Mejbel je bila Ostinova ljubavnica. Ovo izdanje pesama koje su priredili Mejbel i Tomas Higinson produbilo je mit o Emili kao veoma povučenoj osobi, istovremeno prikrivajući njeno blisko prijateljstvo sa Suzan. Ova zavada – veoma slična sporovima oko podele imovine (koja strana ima više osnova da prisvaja Emili?) – prenela se i na sledeću generaciju. Suzanine i Mejbeline ćerke su objavljivale suparničke zbirke pesama, što je za posledicu imalo to da su pesme koje je Emili Dikinskon ostavila za sobom podeljene između dve porodice. Tek su 1955. godine objedinjene u sveobuhvatnu zbirku.
U slučaju kad je ožalošćeni supružnik istovremeno i književni izvršitelj, problemi se umnožavaju. Kada je Valeri, druga žena T. S. Eliota zabranila Piteru Akrojdu da izvači citate iz piščevog dela „osim u svrhu objektivne interpretacije u kritičkom osvrtu“, dala je jasnu poruku: ništa o njemu kao osobi ne sme da se izvlači iz njegovih pesama. Odbijanjem da sarađuje, Valeri nije samo postupala u skladu sa izričitom poslednjom željom svog supruga da ne dozvoli pisanje biografija, već je čuvala građu za sopstveni projekat, obimnu zbirku pisama, koju nije uspela da završi do svoje smrti 2012. Ono što ju je razbesnelo, pored Akrojdove biografije, bila je i predstava Majkla Hejstigsa (kasnije i film) „Tom i Viv“ i predrasude na kojima je bila zasnovana: da je Eliot svoju prvu ženu, Vivijen, zatvorio u instituciju za mentalno obolele; da je za pesmu „Pusta zemlja“ prisvojio stihove koje je Vivijen napisala; i da je on bio hladan, nemilosrdan i samoživ. Verovatno da joj je smetao i bilo kakav nagoveštaj da je Vivijen bila žena prema kojoj je njen suprug osećao najveću strast i koju je voleo „zauvek“, kada je ta čast, zapravo, pripadala njoj.
Kada je Džonatan Bejt istraživao za knjigu „Ted Huhges: The Unauthorised Life“, pesnikova udovica Kerol, odlučila je da se drži po strani. Ali kada je shvatila da njegov rad neće prerasti u biografiju kakvoj se nadala, ona i izdavačka kuća „Faber“ odlučile su da prekinu saradnju sa Bejtom, koji objavljuje za „HarperCollins“. Da li bi bilo bolje da je ostala uključena u rad na knjizi i da je sprečila objavljivanje svih pogrešnih i netačno interpretiranih podataka koji su je toliko pogodili kada se knjiga pojavila? Možda. Ali upravljanje književnom zaostavštinom predstavlja izazov, čak i za relativno nezainteresovane strane, a kad je pisac nečija voljena osoba, veoma je teško ispravno postupati. Hjuz je napravio veliku grešku kada je spalio dnevnike koje je Silvija Plat pisala poslednjih meseci svog života: bez obzira na to koliko je negativno u njima prikazan (u to vreme su bili rastavljeni), mnogo je veća šteta počinjena time što ih je uništio.
Ipak, prema njegovom mišljenju, Silvijin dnevnik nije bio nešto što bi bilo ko (a pogotovo ne njihovo dvoje dece) trebalo da čita – za razliku od pesama, koje su bile spremne za objavljivanje. Ali i pored svih kritika upućenih na račun njegovog upravljanja Silvijinom zaostavštinom, Hjuz se ne može smatrati odgovornim za skorašnju promenu odnosa prema njenom delu. Na naslovnoj strani prošlogodišnjeg izdanja njenih pisama u Velikoj Britaniji na naslovnoj strani je fotografija Silvije Plat u bikiniju; jubilarno izdanje knjige „Stakleno zvono“ iz 2013. prikazuje ženu koja popravlja svoju šminku; 2004. je objavljen Hjuzov izbor Silvijine poezije sa pesnikinjom obnaženih ramena u kupaćem kostimu na naslovnoj strani. Ovakva seksualizacija pesnikinje izazvala je i proteste. Koliko god bile privlačne široj publici, ovakve korice vode omalovažanju njenog dela i umanjivanju značaja i ozbiljnosti tema kojima se bavila: malo je verovatno da bi Hjuz to podržao. Prvo izdanje zbirke njenih pesama koje je on priredio iz 1985. godine, bilo je bez slike na koricama.
„Ja sam mrtav“, kaže Hamlet Horaciju. „Ali ti živiš. O meni i mojoj sudbini govori istinu.“ Za većinu onih književnih izvršitelja koji postupaju u skladu sa željama autora, posao postaje prilično jednoličan: održavanje knjiga u štampi, briga o autorskim pravima i honorarima, odgovaranje na pisma, prodaja rukopisa, i uopšte rad na tome da autorovo ime nastavlja da živi, iako sam autor više nije među nama. Ali taj posao ne sme da se shvati olako. Najblaže rečeno, prilično je nezahvalno obavljati ove dužnosti (osoba koja vas je postavila na tu funkciju više nije tu kako bi vam pokazala zahvalnost), a u najgorem slučaju, to je etička noćna mora. Sa piscima je dovoljno teško izaći na kraj i dok su živi. A stvari ne postaju ni malo lakše kada su mrtvi.
Autor: Blejk Morison
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Njena sestra, Lavinija (kojoj je ostavila svu svoju imovinu) bila je zadužena da uništi sve njene privatne spise, ali ne i pesme, od kojih je Emili većinu ušila u knjižice i zaključala u sanduku. Kako bi ih objavila, Lavinija se prvo obratila Suzan, supruzi njihovog brata Ostina, koja je bila Emilina osoba od poverenja, savetnica i muza dugi niz godina. Ali Suzan je dugo odlagala početak rada na tome, tako da je Lavinija pomoć tražila od Mejbel Lumis Tod, kojoj je Emili bila idol (iako se nikada nisu srele), a koju je Suzan, iz očiglednih i opravdanih razloga, prezirala – Mejbel je bila Ostinova ljubavnica. Ovo izdanje pesama koje su priredili Mejbel i Tomas Higinson produbilo je mit o Emili kao veoma povučenoj osobi, istovremeno prikrivajući njeno blisko prijateljstvo sa Suzan. Ova zavada – veoma slična sporovima oko podele imovine (koja strana ima više osnova da prisvaja Emili?) – prenela se i na sledeću generaciju. Suzanine i Mejbeline ćerke su objavljivale suparničke zbirke pesama, što je za posledicu imalo to da su pesme koje je Emili Dikinskon ostavila za sobom podeljene između dve porodice. Tek su 1955. godine objedinjene u sveobuhvatnu zbirku.
U slučaju kad je ožalošćeni supružnik istovremeno i književni izvršitelj, problemi se umnožavaju. Kada je Valeri, druga žena T. S. Eliota zabranila Piteru Akrojdu da izvači citate iz piščevog dela „osim u svrhu objektivne interpretacije u kritičkom osvrtu“, dala je jasnu poruku: ništa o njemu kao osobi ne sme da se izvlači iz njegovih pesama. Odbijanjem da sarađuje, Valeri nije samo postupala u skladu sa izričitom poslednjom željom svog supruga da ne dozvoli pisanje biografija, već je čuvala građu za sopstveni projekat, obimnu zbirku pisama, koju nije uspela da završi do svoje smrti 2012. Ono što ju je razbesnelo, pored Akrojdove biografije, bila je i predstava Majkla Hejstigsa (kasnije i film) „Tom i Viv“ i predrasude na kojima je bila zasnovana: da je Eliot svoju prvu ženu, Vivijen, zatvorio u instituciju za mentalno obolele; da je za pesmu „Pusta zemlja“ prisvojio stihove koje je Vivijen napisala; i da je on bio hladan, nemilosrdan i samoživ. Verovatno da joj je smetao i bilo kakav nagoveštaj da je Vivijen bila žena prema kojoj je njen suprug osećao najveću strast i koju je voleo „zauvek“, kada je ta čast, zapravo, pripadala njoj.
Kada je Džonatan Bejt istraživao za knjigu „Ted Huhges: The Unauthorised Life“, pesnikova udovica Kerol, odlučila je da se drži po strani. Ali kada je shvatila da njegov rad neće prerasti u biografiju kakvoj se nadala, ona i izdavačka kuća „Faber“ odlučile su da prekinu saradnju sa Bejtom, koji objavljuje za „HarperCollins“. Da li bi bilo bolje da je ostala uključena u rad na knjizi i da je sprečila objavljivanje svih pogrešnih i netačno interpretiranih podataka koji su je toliko pogodili kada se knjiga pojavila? Možda. Ali upravljanje književnom zaostavštinom predstavlja izazov, čak i za relativno nezainteresovane strane, a kad je pisac nečija voljena osoba, veoma je teško ispravno postupati. Hjuz je napravio veliku grešku kada je spalio dnevnike koje je Silvija Plat pisala poslednjih meseci svog života: bez obzira na to koliko je negativno u njima prikazan (u to vreme su bili rastavljeni), mnogo je veća šteta počinjena time što ih je uništio.
Ipak, prema njegovom mišljenju, Silvijin dnevnik nije bio nešto što bi bilo ko (a pogotovo ne njihovo dvoje dece) trebalo da čita – za razliku od pesama, koje su bile spremne za objavljivanje. Ali i pored svih kritika upućenih na račun njegovog upravljanja Silvijinom zaostavštinom, Hjuz se ne može smatrati odgovornim za skorašnju promenu odnosa prema njenom delu. Na naslovnoj strani prošlogodišnjeg izdanja njenih pisama u Velikoj Britaniji na naslovnoj strani je fotografija Silvije Plat u bikiniju; jubilarno izdanje knjige „Stakleno zvono“ iz 2013. prikazuje ženu koja popravlja svoju šminku; 2004. je objavljen Hjuzov izbor Silvijine poezije sa pesnikinjom obnaženih ramena u kupaćem kostimu na naslovnoj strani. Ovakva seksualizacija pesnikinje izazvala je i proteste. Koliko god bile privlačne široj publici, ovakve korice vode omalovažanju njenog dela i umanjivanju značaja i ozbiljnosti tema kojima se bavila: malo je verovatno da bi Hjuz to podržao. Prvo izdanje zbirke njenih pesama koje je on priredio iz 1985. godine, bilo je bez slike na koricama.
„Ja sam mrtav“, kaže Hamlet Horaciju. „Ali ti živiš. O meni i mojoj sudbini govori istinu.“ Za većinu onih književnih izvršitelja koji postupaju u skladu sa željama autora, posao postaje prilično jednoličan: održavanje knjiga u štampi, briga o autorskim pravima i honorarima, odgovaranje na pisma, prodaja rukopisa, i uopšte rad na tome da autorovo ime nastavlja da živi, iako sam autor više nije među nama. Ali taj posao ne sme da se shvati olako. Najblaže rečeno, prilično je nezahvalno obavljati ove dužnosti (osoba koja vas je postavila na tu funkciju više nije tu kako bi vam pokazala zahvalnost), a u najgorem slučaju, to je etička noćna mora. Sa piscima je dovoljno teško izaći na kraj i dok su živi. A stvari ne postaju ni malo lakše kada su mrtvi.
Autor: Blejk Morison
Izvor: theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
Autor: Česlav Miloš
