Sahrana Viktora Igoa – Francuska priredila prvu „selebriti“ sahranu na svetu
Viktor Igo – omiljeni sin francuske nacije i najvoljeniji pesnik – umro je 22. maja 1885. u 83. godini života. Deset dana kasnije, država mu je priredila ekstravagantnu sahranu kakva dotad nije viđena.
Ipak je on Viktor Igo! „Viktor Igo, nadbiskup i patrijarh francuske književnosti, uživao je poštovanje kakvo nikada nije imao nijedan evropski pisac još od Geteove smrti, a Gete svakako nije bio popularan u Nemačkoj kao što je bio Viktor Igo petnaest godina u Francuskoj“, pisalo je u obaveštenju o sahrani u Tajmsu. Kako zbog njegove politike, tako i zbog umetnosti, čini se da su ga voleli svi, osim možda katoličke crkve.
Noć pred sahranu, Igoovo telo – „smešteno u troslojnom sanduku sa fotografijama njegove dece i unučadi, ružama iz Vilekjera i bronzanim medaljonom sa utisnutim likom Vakerija“, kako opisuje Grejem Rob u biografiji ovog pisca iz 1997. – ležalo je na odru ispod Trijumfalne kapije presvučene u crno, ispred koje su „stražarili konjanici sa bakljama i koja je bila okupana električnom rasvetom“. Više hiljada ljudi – četrdeset hiljada, po nekim procenama – došlo je da vidi javno izloženo telo velikog umetnika; prodavci su nedaleko odatle „zgrtali novac“ na suvenirima vezanim za Igoa (kako navodi Rob, jedan koji je tvrdio da je Igoov lični sluga, vratio se kući za pozamašnom zaradom od prodaje 400 pari pantalona za koje je tvrdio da su piščeve). Vino je teklo u potocima, atmosfera je bila kao na raskalašnom karnevalu – što je prikladno za ispraćaj francuskog heroja koji je bio poznat kao ljubitelj dobrog provoda. Po rečima književnog kritičara Edmona de Gonkura, koji je to čuo od jednog policajca, svi bordeli u gradu bili su zatvoreni u čast omiljene mušterije, dok su njihove radnice „u znak poštovanja odenule svoja međunožja u crni krep“. (Ne verujem da je ovo tačno, ali ipak je fascinantno).
„Ovaj neverovatan erotski naboj i komercijalni elan – a ne apsurdna povorka sledećeg dana – bila je prava Igoova apoteoza“, piše Rob. „Nešto između mitske regeneracije i moralne sramote. Veliki, bučni kliše koji je spektakularno oživeo.“ Urbana legenda kaže da je Pariz doživeo „mini bejbi bum“ devet meseci kasnije.
Noć pred sahranu, Igoovo telo – „smešteno u troslojnom sanduku sa fotografijama njegove dece i unučadi, ružama iz Vilekjera i bronzanim medaljonom sa utisnutim likom Vakerija“, kako opisuje Grejem Rob u biografiji ovog pisca iz 1997. – ležalo je na odru ispod Trijumfalne kapije presvučene u crno, ispred koje su „stražarili konjanici sa bakljama i koja je bila okupana električnom rasvetom“. Više hiljada ljudi – četrdeset hiljada, po nekim procenama – došlo je da vidi javno izloženo telo velikog umetnika; prodavci su nedaleko odatle „zgrtali novac“ na suvenirima vezanim za Igoa (kako navodi Rob, jedan koji je tvrdio da je Igoov lični sluga, vratio se kući za pozamašnom zaradom od prodaje 400 pari pantalona za koje je tvrdio da su piščeve). Vino je teklo u potocima, atmosfera je bila kao na raskalašnom karnevalu – što je prikladno za ispraćaj francuskog heroja koji je bio poznat kao ljubitelj dobrog provoda. Po rečima književnog kritičara Edmona de Gonkura, koji je to čuo od jednog policajca, svi bordeli u gradu bili su zatvoreni u čast omiljene mušterije, dok su njihove radnice „u znak poštovanja odenule svoja međunožja u crni krep“. (Ne verujem da je ovo tačno, ali ipak je fascinantno).
„Ovaj neverovatan erotski naboj i komercijalni elan – a ne apsurdna povorka sledećeg dana – bila je prava Igoova apoteoza“, piše Rob. „Nešto između mitske regeneracije i moralne sramote. Veliki, bučni kliše koji je spektakularno oživeo.“ Urbana legenda kaže da je Pariz doživeo „mini bejbi bum“ devet meseci kasnije.
Apsurdna povorka, za koju je vlada odvojila 20.000 franaka, zapravo je počela sledećeg dana u podne, sa počasnim plotunom. Između dva i tri miliona ljudi raspoređenih u tri grupe ispratilo je Igoovo telo od Trijumfalne kapije do mesta konačnog počinka u Panteonu. Sto pedeset golubica pušteno je na Mostu Konkord. Održano je devetnaest „dosadno nekontroverznih govora“. Nekoliko ljudi je povređeno i još nekoliko njih je poginulo u sudaru tela i emocija. I sve ovo uprkos Igoovoj želji da sahrana bude sirotinjska.
„To što je sahrana koju je organizovala država u čast Viktora Igoa bila najveličanstvenija koju je svet ikada video, može se protumačiti kao hvalisanje republikanskog Pariza“, napisao je dopisnik iz Pariza za britanske novine. „Ako se veličanstvenost meri po dužini povorke, broju stranih delegacija i pokretnim planinama cveća, onda je povorka zaista bila veličanstvena. U svakom slučaju, to se može tvrditi bez bojazni da će se neko usprotiviti, jer da bismo našli pandan sahrani Viktora Igoa, morali bismo se vratiti u vreme paganstva“.
Onda nije čudo što se veliki oproštaj od Igoa pamti i slavi u Parizu do dana današnjeg.
Izvor: Literary Hub
Prevod: Borivoje Dožudić
„To što je sahrana koju je organizovala država u čast Viktora Igoa bila najveličanstvenija koju je svet ikada video, može se protumačiti kao hvalisanje republikanskog Pariza“, napisao je dopisnik iz Pariza za britanske novine. „Ako se veličanstvenost meri po dužini povorke, broju stranih delegacija i pokretnim planinama cveća, onda je povorka zaista bila veličanstvena. U svakom slučaju, to se može tvrditi bez bojazni da će se neko usprotiviti, jer da bismo našli pandan sahrani Viktora Igoa, morali bismo se vratiti u vreme paganstva“.
Onda nije čudo što se veliki oproštaj od Igoa pamti i slavi u Parizu do dana današnjeg.
Izvor: Literary Hub
Prevod: Borivoje Dožudić
