Roman Vladana Matijevića „Sloboda govora“: U oblaku straha i apsurda

Srbija, 21. vek. I jedan ubijeni novinar. Dve glavne teme u središtu novog romana Vladana Matijevića svojim neumornim uplitanjem, preplitanjem, ali ne i rasplitanjem, tkaju jednu sumornu, našu, sadašnjost koja se zaglavila negde  u pustari i vrti se u krug, ukopavajući se još više u svoj bezizlaz. Simbolično pretpostavljena kao  optimistična, sugestija u naslovu romana, „Sloboda govora“, od prve do poslednje strane dosledno je zataškavana, obesmišljavana, zatirana i na kraju ubijena – od nje su i na naslovnoj strani (što će čitalac uočiti kada knjigu sklopi) slova prosenjena, izjedena, metaforički poručujući da je toliko malo potrebno, koliko da se savlada blizu 300 stranica romana, pa da i najmanja nada u samosvojnost, u nezavisnost, u smelost prhne a, ako je u tragovima i postojala, preobrazi se u himeru. I iz književnosi vrati u stvarnost, iz koje je i potekla.

Odavno ovako višeznačno, ciljno sarkastično odsustvo naslova jedne knjige na njenim stranicama nismo sreli – reč je o savršeno osmišljenoj zamci koju nam pisac postavlja, mameći nas da poverujemo u jedan mit a potom nas, osporavajući ga i razbijajući kroz priču, ostavlja da se koprcamo u nemoći, baš poput srpskog društva na umoru, ravnodušnog prema sopstvenoj sudbini.

Roman „Sloboda govora“ podeljen je u četiri dela: Vesti, Nezvani gost, Prijatelji, i Saslušanje. Prvi, i najkraći deo je sinopsis onoga što će se dešavati u naredna tri dela. U Vestima, profesionalno medijski, pripovedač nas informiše da je u hotelu „Panorama“ na Maljenu pronađeno telo novinara Saše Čomskog, na kojem se prepoznaju tragovi nasilne smrti. Od inicijalne vesti koja šturo nagoveštava moguće ubistvo, narednih godinu dana stupce novina će sporadično puniti lapidarna sveža saznanja o Čomskom, koja će se u trci za ekskluzivnim sadržajem nadgornjavati u nepouzdanim, lažnim podacima i tračevima što ne štede ni pokojnika ni njegove kolege i prijatelje; tu i tamo, provući će se i zahtev Nezavisnog udruženja novinara da institucije, zadužene za ovaj slučaj, krenu u njegovo brže rasvetljavanje. I tako 365 dana javnom scenom defiluju glasine o intimnom životu ubijenog, njegovom (ne)prijateljstvu sa kolegom Vladimirom Filipovićem sa kojim je radio u Jutarnjim novinama, u priču se uvlače i ljudi iz politike i kriminala, fudbala i razularenih navijačkih hordi, biznismeni, čak i starleta, policija i Bezbednosno-informativna agencija, insinuira sprega ubijenog sa stranim agenturama pa, najzad, i ekskluziva da ubijeni nije ni postojao! A, ako jeste, sigurno ga je likvidirao kolega Filipović koji je u bekstvu, što zbog ubistva što zbog kokaina pronađenog u njegovom sefu u hotelu u kojem su obojica boravila na dan ubistva. I koji je, na kraju, završio u Južnoafričkoj republici.

Papazjanija? Nimalo. To je srpska stvarnost, samo valja zameniti imena, od Slavka Ćuruvije do nedavnog hapšenja kriminalnog klana koji je svojim pipcima obuhvatio sve gore navedeno, stegao i nemilosrdno cedi, a Srbija se zgrčila u strahu, infantilno se od njega braneći skrivanjem iza morbidnih skandala, prostakluka i pornografije Rijalitija, ne bi li tako izbegla suočavanje sa istinom da u svetu još postoje, kod nas zaboravljene reči, sloboda, dostojanstvo, integritet, hrabrost, otpor.

Ram koji je u prvom delu Matijevićevog romana „Sloboda govora“ pripovedač jezgrovitim novinarskim stilom postavio za „slučaj Čomski“, u narednim poglavljima biće dopunjavan vremenski miksovanim što realnim što apsurdnim događajima, a u sočni žurnalistički koktel biće ubačeni začini od kojih nestaje granica između činjeničnog i izmišljenog, i stvarnog i insceniranog. Tako će se ovim hodom unazad potvrditi reči jedne od junakinja knjige, koja je fascinirana žurnalističkom profesijom: „Mi svoje živote moramo prilagođavati novinskim vestima.“ Ima li većeg ljudskog poraza od svesti koja se voljno pokorava medijskoj mašineriji?

Ovakva složena struktura romana, zasnovana na (zar samo novinskoj?) imitaciji života, pružila je piscu beskrajne mogućnosti poigravanja na zacrtanom putu od realizma do bunila i nadrealnog, uz odavanje omaža Kafki i Kamiju kao najboljim učiteljima književnosti apsurda. I tako, iz poglavlja u poglavlje, čitalac čas ponovo živi u bliskoj srpskoj istoriji, u događajima iz protekle tri decenije, čas u kafkijanskoj atmosferi koja se od tada sve do današnjih dana kao paukova mreža sve gušće plete oko nas. U njoj jedan od junaka, novinar Jezdimir Cijuha, umešan u sportske afere, razgovara sa niotkuda pridošlim inspektorom (referenca na pozorišni komad Inspektor je došao Džona Bojntona Pristlija) koji će postati njegova fantomska savest i prinuditi ga da grehe iskupi denunciranjem kolega oko kojih se cela priča vrti, Saše Čomskog i Vladimira Filipovića.

Tako bauljajući između istorije i apsurda čitalac „Slobode govora“ dotiče samo dno realnosti gde caruje sprega vlasti i mafije, i zida se Beograd na vodi; najzad, zajedno sa glavnim junakom Vladimirom Filipovićem, osumnjičenim za ubistvo, biva katapultiran u kafkijanski oblak besmisla, u (ne)postojeći hotel na Maljenu. U ovom delu roman dostiže svoj vrhunac: Vladan Matijević stvara potpuno autentičnu grotesku, podignutu iznad kafkijanskog košmara kojem odaje počast tako što ga uzima za polazište. Ta bezumnost u kojoj se Filipović obreo, u kojoj svoj strah mimikrira poniznošću izniklom na dobrim temeljima stare, bila bi nepodnošljiva da nije Matijevićevog diskretnog humora kojima čitaocu omogućava predah. Koji, uzgred, neće dugo trajati – košmarni rolerkoster se ubrzava onog časa kada Filipović stiže pred inspektora (još jedna fantomska savest) koji mu za priznanje o ubistvu Čomskog obećava azil u Južnoafričkoj republici.

Zamisao Matijevićevog romana je superiorna pa se, njoj zahvaljujući, mogu zanemariti nedovršene strukture pojedinih likova, povremena nejasnost motiva u nekim situacijama, i neujednačenost ritma pripovedanja. Ali ako se shvati kao demistifikacija novinarske profesije, kojoj ljudi sve više dopuštaju da im određuje živote, onda roman Vladana Matijevića valja čitati i kao doslednu dijagnozu prema kojoj ovaj poziv danas, više nego ikad ranije, oportunost pogubno pretpostavlja moralnim principima, uskraćujući i pojedinačnu, i kolektivnu katarzu. A „Sloboda govora“ za nju pledira. Da se ne bi ponovila vest sa početka. O Srbiji. I ubijenom novinaru.

Autor: Anđelka Cvijić

Izvor: Srpski književni list, broj 31/136, februar-maj 2021.