Roman „Usamljenost manjine“ Ivan Ivanji objavio u svojoj 92. godini
Kroz vispren i šarmantan memoarski narativ svog junaka – banatskog Mađara (Tomaša-Tomija Astaloša) protestantske vere, Jugoslovena rođenjem i ateiste opredeljenjem – Ivanji rukom velikog majstora ispisuje uzbudljivu pripovest koja se proteže u luku od tridesetih godina 20. veka sve do početka novog stoleća i milenijuma i vodi nas kroz sve ratove, krize, promene političkih sistema, raspade, tragedije...
Tokom oktobra sam bila odsutna i kada sam se vratila u Beograd, prijatno me iznenadilo kada sam u knjižari videla njegov novi roman „Usamljenost manjine“ u izdanju Lagune.
Ovaj izdavač od 2014. godine objavljuje romane Ivanjija koji je do sada, među čitaocima, stekao veliku popularnost, što se može prepoznati i po neuobičajeno značajnom tiražu (2500 primeraka) najnovijeg dela ovog svestranog pisca.
Ivanji je počeo da piše u mladosti poeziju, eseje, bajke, radio i pozorišne drame, kasnije se bavio novinarstvom, a od 1954. godine počeo je da piše i romane.
Zvanično se bavio diplomatijom i prevodio je sa nemačkog i na nemački jezik za predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, ali i za druge jugoslovenske zvaničnike.
Osim bavljenja skoro svim literarnim žanrovima, ovaj pisac je pre svega bio prevodilac na nemački i sa nemačkog i mađarskog jezika koji su mu bili maternji jer se rodio u savremenom Zrenjaninu 1929. godine, što znači da je novi roman potpisao u 92. godini, ali nastavlja da piše.
Poverio se jednom novinaru da u svom pisaćem stolu ima još nekoliko nedovršenih romana.
Među objavljenim romanima posebno mesto su dobila tri („Konstantin“, „Dioklecijan“ i „Julian“) – o trojici rimskih careva rođenih na tlu bivše Jugoslavije.
Ova tri naslova su doživela da budu štampana prvi put kod drugih izdavača, ali Laguna ih je ponovo štampala.
„Usamljenost manjine“ ispod naslova ima sažeto objašnjenje da su teme knjige: „Šta znači biti usamljen, biti manjina, biti izdvojen iz društva, a usred društva“.
Na kraju romana recenzent dela Vladimir Arsenijević je na koricama napisao da se „u ovoj knjizi Ivanji u potpunosti posvetio analizi položaja manjine unutar šarolikog jugoslovenskog društva tokom eksplozivne istorije ove zemlje.
U neizbežnom rasponu između vazda binarnih odrednica (naši/njihovi, tada/sada, tamo/ovde) kroz vispren i šarmantan memoarski narativ svog junaka – banatskog Mađara (Tomaša-Tomija Astaloša) protestantske vere, Jugoslovena rođenjem i ateiste opredeljenjem – Ivanji rukom velikog majstora ispisuje uzbudljivu pripovest koja se proteže u luku od tridesetih godina 20. veka sve do početka novog stoleća i milenijuma i vodi nas kroz sve ratove, krize, promene političkih sistema, raspade, tragedije, koliko se u tih sedamdesetak godina nataložilo.
Niko izuzev njega danas i ovde nije u stanju da piše o čitavom tom vremenskom rasponu i svim njegovim izazovima s toliko lakoće, autoriteta, uverljivosti pa i duhovitosti“, zaključuje Arsenijević.
Ivanji je veoma vešto upleo u priču mnoga lična iskustva i razmišljanja, a kako je primetio kritičar Dušan Milijić, ipak je na kraju romana „uprkos gorkom iskustvu njegovog glavnog junaka i naratora, ponudio čitaocu izvesnu dozu optimizma i nade da za svakog čoveka postoji negde oaza u koju može sam pobeći od usamljenosti usred mase“.
Autor: Vera Kondev
Izvor: Fakti
