Robert Takarič: Kako se gradi poverenje mladih

Kakav roman za tinejdžere mora da bude i zašto su mu te formativne godine najinspirativnije za stvaranje, saznajemo od Roberta Takariča, koji je napisao novi roman za tinejdžere – „Odlaze osmaci, ali ovaj put stvarno“.

Robert Takarič je profesor i pedagog drame, dramski pisac i pisac za tinejdžere iz Sente. Napisao je više od deset knjiga za koje je dobio prestižne nagrade kao što su „Mali Princ“, „Neven“, „Dositejevo pero“. Nije lako pisati za taj osetljivi uzrast, malo se autora ohrabruje da to učini, a Takarič ne samo da je na sebe preuzeo taj nimalo lak zadatak već je postao bestseler stvaralac, a njegove promocije su spoj obrazovnog, muzičkog i književnog spektakla, u kojima mladi uživaju.

U novoj knjizi „Odlaze osmaci, ali ovaj put stvarno“ upoznajemo šestakinju Beti, koja uređuje školsku internet stranicu poznatu po užinskim lajkovima, u slobodno vreme piskara i ide na dramsku sekciju. Zacopana je u jednog osmaka. Ne čini li vam se da je to već dovoljno drame za jednu knjigu?

Zašto Beti, glavnoj junakinji Vašeg novog romana, nije lako? Šta je to „plafonska ljubav“?

Moji junaci, isto kao šestaci i sedmaci, vole da su veliki i pametni, pa često koriste izraze koje ne čuju dobro i koje ne provere. Tako da, „plafonska ljubav“ je u stvari platonska ljubav. To je greška koja se često pojavljuje u tom uzrastu. Ne samo „plafonska ljubav“, jedna devojčica je nervni slom čula kao „nervni slon“. Pa umesto nervnog sloma, doživljavamo „nervnog slona“. Beti nije lako zato što se na društvenim mrežama njena generacija međusobno osuđuje. Ima mnogo „hejtera“, koji samo zlo vide u svemu. Brane se koliko se brane, dok se brane. Eto, to je bila ta ideja koju sam ovde razvio.

Ovaj roman ima i pravi-pravcati detektivski zaplet, a odgovor bi nam mogle dati saksije (i kamera, kada bi umela sama da se uključi). Ipak, ostaje nam da budemo strpljivi i čitamo do kraja. Šta se to misteriozno događa na Betinom simsu?

Ostavio bih da to bude velika misterija i da čitaoci pronađu rešenje. Inače, kada sam bio njihovog uzrasta, nisam čitao literaturu koja je bila namenjena meni, nego sam čitao jednog hrvatskog autora – zove se Goran Tribuson. Obožavao sam njegove knjige i tu se stalno pojavljivala neka misterija. Glavni likovi su bili uglavnom neki provincijalni detektivi koji su stigli do Zagreba, ili do mora, do Splita, i onda rešavali slučajeve. To me prati kroz ceo život, Tribuson i ta misterija u knjigama. Nisam je do sada primenjivao, ali to je ta linija koja mi je nedostajala, koju mislim da sam rešio u ovom romanu.

U čemu je razlika između pojmova „ljubav prva“ i „prva ljubav“? Možete li objasniti jednostavnim jezikom da odrasli razumeju?

Moja Betika je „ljubav prva“ nazivala ono kada ona voli, a niko je ne voli. A prva ljubav je pojam koji se i pojavljuje u romanu. Prva ljubav je u stvari taj osmak u kojeg se ona zaljubila, a taj osmak je, naravno, nije ni primetio i onda je krenula cela ta fabula. To su te razlike između prve ljubavi i ljubavi prve.

Vi u svim romanima, pa i u najnovijem, pišete o junacima koji stupaju u pubertet. Zašto su te najosetljivije godine Vama najinspirativnije?

Ja sam dve-tri godine posle onog strašnog bombardovanja, kada su mnogi iz moje generacije pričali o tome da li da ostanu ili da odu, vodio jedan veliki dramski studio. I imali smo problem sa tekstovima. Jednostavno nismo imali tekstove za dramski studio u koji uglavnom dolaze deca od 10 do 12 godina. Kod njih je simptomatično da im je sve glupo, da im je sve dosadno, i da ništa nije dobro. Bio sam primoran da napišem tekstove. Pričali smo i tako dolazili do rešenja. Napisao sam prvo jednu predstavu – „Devojčice su jači pol“. A zašto su devojčice jači pol? Pa u studiju smo uglavnom imali devojčice. To je isto simptomatično, a to se pojavljuje u novom romanu, da su dečaci praktično naterani da dođu na scenu. Njima je to sve bez veze, a u stvari je u pitanju strah: da ih ne osude, da ih neko ne ponizi. I onda sam napisao tu predstavu „Devojčice su jači pol“, posle je izašla i knjiga, izuzetno tražena. Bio sam uglavnom najtiražniji autor, stvarno je bio veliki odjek tih „Devojčica“, zvali su me po svim bibliotekama: prešao sam i Srbiju, i Crnu Goru, i Republiku Srpsku. Obišao sam ceo region. Vremena su se promenila, pa sad kada gostujem, onda nosim i gitare. Nekad je reč bila toliko snažna, a sad je muzika, pesma. Bez nje ne ide. Klincima je izuzetno zanimljiv ovaj novi ja, koji je bio primoran da izvadi svoje tri stare gitare. Ceo život sviram, međutim, na nastupima nikada nisam svirao. A onda sam polako obradio Ćopića i Minju Subotu. Držao sam se te linije, pošto smo Grada Stojković i ja mnogo puta sarađivali i ispomagali se. Nekako smo zajedno došli iste godine i u Lagunu.

Opisujete i zbunjenost u kojoj se tinejdžeri nalaze, kao da ne znaju šta ih je zadesilo. Ali Vi saosećate sa njima i pišete iz njihove vizure. Koliko je teško ući u glavu tinejdžera?

Nisam nikada imao problem da im uđem u glavu zato što su sa mnom razgovarali. Odavali su mi tajne koje roditeljima ne bi. Tako da mislim da sam bio prijatelj sa svima njima. Mnogo dece je prošlo, i preko promocija, i preko pozorišnih predstava... Kada prolazite kroz grad, pa vam sa svih strana viču, pozdravljaju vas, znate da ste ostavili neki trag u njihovom odrastanju, i to je neprocenjivo. U to vreme kada sam postao broj jedan za tinejdžere, rodile su mi se ćerkice bliznakinje Elena i Dora, i uz njih sam počeo da pišem za klince. Kako su one odrastale, tako sam ja birao teme, i tako smo došli do tinejdžerskog vremena. Već godinama, kada uradim nešto, naročito kada iskomponujem i odsviram neke pesme, prvo ih predstavim na promocijama i onda vidim da li je to dobro ili nije. Na promocijama se vidi kako klinci reaguju. Obradio sam oko 50 pesama za decu, a od tog broja, dvadeset je mojih pesama, tako da na jednoj promociji, uz priču (ispričam nešto malo o Ćopiću), stane 5–6 pesama. Raša Popov je rekao da sam najedukativniji autor.

Tinejdžeri iz svih Vaših prethodnih romana u izdanju Lagune („Udario me pubertet u glavu“, „Devojčice su obično više“, „Devojčice uzvraćaju udarac“, „Žurke u našoj školi“, „Upomoć! Izgleda da sam se zaljubila“, „Onlajn ekskurzija“, „Moj tata i ja u pubertetu“) žive u porodičnim prilikama koje nisu idilične: junaci se sele, menjaju škole, zanimanja, roditelji se razvode... Ne bežite i ne skrivate ih od života i prikazujete njegove ne tako vedre strane. Koje su to teme o kojima bi u romanima za mlade trebalo više da se govori i piše?

Ne znam trendove, ne znam ovo što se mnogo prodaje na Zapadu, ja sam u potpunosti realan. Ova priča koja ide uz novi roman je zaista priča jedne devojčice. Kao što u jednom romanu imamo devojčicu koja se seli, odlazi... Na severu Vojvodine imamo problem, mnogo dece iz razreda ode s roditeljima. Kada se upiše njih dvadeset, tokom školovanje ih ode sedmoro, osmoro, devetoro. I ne mogu ja da budem van tog problema. Sve što se dešava sad, nađe kod mene jedno mesto. U poslednje vreme bio sam opčinjen Hemingvejevom najkraćom pričom na svetu (Prodajem dečje cipelice. Nenošene.). Krećem se među mladima, pa jednostavno prenosim ono što svakoga dana vidim.

U čemu se razlikuju tinejdžeri iz 80-ih godina, od onih iz 20-ih godina 21. veka? Šta primećujete i kao pisac, i kao prosvetni radnik, i kao otac?

Ubrzano živimo: treba im brza informacija, treba da treperi, da bude u obliku filma. Pesme koje im sviram na promocijama ne smeju da traju duže od tri minuta. Nema uvoda, mora da ide direktno.

Koji je Vaš omiljeni pisac iz detinjstva? Da li ste imali sreću da kao dete upoznate nekog od svojih književnih uzora?

Ja sam sa svojim književnim uzorima nastupao na festivalima, bili su sa mnom u žiriju. Mnogo puta sam bio umetnički direktor Majskih igara. Ja sam posle proživeo sve te svoje uzore, a uzori su... zna se koji su bili uzori, šta se sluša u zabavištu, šta se čita u školi. Mnogo puta sam sa Ljubom Ršumovićem bio zajedno, njegove pesme je posle Minja Subota pevao. I ja ih isto sada sviram i pevam.

Šta za Vas predstavlja književnost? Da li je ona poput onlajn ekskurzije (dosetka nastavnice istorije iz romana „Onlajn ekskurzija“) u kojoj ne moramo napustiti svoje stolice da bismo posetili najudaljenije prostore, kada možemo putovati kroz vreme, otići u prošlost, posetiti budućnost?

Književnost, to je neobjašnjivo. Odgovor ne postoji, a ako se pronađe, književnosti verovatno više neće ni biti, tako da je dobro što nema konačnog odgovora.

Autor: Siniša Bošković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 62