Recenzija romana „Boja purpura“ Alis Voker
Pred nama je roman ubedljiv zbog autentičnosti glasa i jezika kojim se obraća čitaocu... upečatljiv, prijemčiv, dobro napisan roman. Činjenica da je izabrala i uspešno primenila epistolarni stil, omogućila je autorki, Alis Voker, da ispriča moćnu priču o borbi žena za jednakost i nezavisnost. – Mel Vatkins, „Njujork tajms“.
Alis Voker je u jednom intervjuu izjavila: „Crna žena je jedan od najvećih američkih heroja... Tlačena je do neprepoznatljivosti.“
Roman „Boja purpura“ govori o tome kako je jedna od tih američkih heroina otkrila sebe, izborila se za svoj identitet i spasila sopstveni život uprkos stravičnim posledicama užasnog i vrlo ličnog ugnjetavanja. Priča prati Sili, ženu koju su zadesile najdublje i najteže nedaće – napuštenost, incest, fizičko i emocionalno zlostavljanje – i njen trijumfalni put samootkrića, prihvatanja sopstvene prirode i nezavisnosti. Silina priča je otvorena optužba pritiv muškaraca u njenom životu – muškaraca koji su je izdali i zlostavljali, izrabljivali je poput marve i uskraćivali joj nezavisnost – ali, istovremeno, to je i dirljiv prikaz psihološke veze koja postoji među ženama i neuništive snage ljudskog duha.
Silina priča ispričana je kroz pisma: Silina pisma upućena Bogu i sestri Neti, koja je u Africi, kao i Netina pisma upućena Sili. Silina pisma su dirljiv pokušaj junakinje da razume svoj život koji izmiče kontroli. Njeni problemi počinju kada je, kao četrnaestogodišnjakinju, siluje očuh, koji zatim prodaje dvoje dece, rođene kao rezultat tih silovanja. Njena sestra Neti uspeva da pobegne, kako bi izbegla zlostavljanje, ali Sili udaju za Alberta, starijeg čoveka kojeg ona, gotovo kroz čitav roman, oslovljava samo sa „Gospodin“. Čeka je težak rad na njegovoj farmi i batine kad mu se ćefne. Ali Sili pronalazi šansu za spas u dva ključna, ženska lika: Sofiji, nezavisnoj ženi koja odbija da dozvoli da je bilo ko iskorišćava, bilo da je reč o njenom mužu ili nekom drugom muškarcu, i Šug, drskoj, nezavisnoj pevačici, u koju je Albert zaljubljen. Upravo je Šug prva osoba koja je Sili ponudila ljubav, prijateljstvo, i radikalno nov pogled na život.
„Uglavnom, mi tako pričale i pričale o Bogu, al’ ja još bila nesigurna. Trudila s’ da izbacim iz glave onog sedog starca. Ja bila tol’ko zauzeta razmišljanjem o njemu da nikad stvarno nisam primetila ništa što Bog stvorio. Ni klas žita (kako je to stvoreno?) ni purpurnu boju (odakle ona?). Ni sitno poljsko cveće. Ništa.
Sad kad mi se oči otvorile, osećam s’ kô budala. Uz svaki mali grm il’ rastinje u mom dvorištu kô da se skupilo zlo Gospodina _____. Al’ ne sasvim. Ipak, kô što kaže Šug, Moraš d’ izbaciš muškarca iz očiju da b’ vid’la bilo šta drugo.
Muškarac sve pokvari, kaz’la Šug. On u tvojoj kutiji s grizom, u tvojoj glavi i svud u radiju. On s’ trudi da te natera da misliš da on svuda. Čim počneš da misliš da on svuda, misliš da on Bog. Al’ nije. Svaki put kad probaš da s’ moliš, a na drugom kraju iskoči muškarac, reci mu da se gubi, kaz’la Šug. Zamisli cveće, vetar, vodu, velik kamen.
Al’ to težak posô, da ti ja kažem. On bio tamo mlogo zemljotresima. Mi s’ borimo. Jedva da s’ uopšte molim. Svaki put kad zamislim kamen, ja ga bacim.“
Na kraju, Sili napušta Alberta kako bi sledila svoje snove i otkrila svoje talente i sposobnosti. Roman se završava u svečanom tonu: Sili je ponovo sa svojom sestrom, pa čak i užasni Albert doživljava neku vrstu iskupljenja.
Roman „Boja purpura“ jedna je od najuspešnijih i najkontroverznijih knjiga koju je autorka crne rase. Postala je međunarodni bestseler, nagrađena je Američkom književnom nagradom i Pulicerom, a 1985. Stiven Spilberg je pretočio u igrani film. I knjiga i film su izazvali mnogo polemika zbog načina na koji je autorka prikazala crne muškarce, koji su mnogi ocenili kao uvredljiv i jednostran. Roman je nadživeo film, ali i svoje kritičare; reč je o beskompromisnom prikazu muško-ženskih odnosa, iz kog je junakinja izašla otvorivši sebi potpuno nov put.
Ovaj roman predstavlja veličanstveno ostvarenje autorkine misije: da ispriča neispričane priče onih američkih heriona koje su podnosile najgnusnija zlostavljanja rasističkog, šovinističkog društva i konačno is svega izašle kao pobednice.
Izvor: litlovers.com
Prevod: Maja Horvat
Alis Voker je u jednom intervjuu izjavila: „Crna žena je jedan od najvećih američkih heroja... Tlačena je do neprepoznatljivosti.“
Roman „Boja purpura“ govori o tome kako je jedna od tih američkih heroina otkrila sebe, izborila se za svoj identitet i spasila sopstveni život uprkos stravičnim posledicama užasnog i vrlo ličnog ugnjetavanja. Priča prati Sili, ženu koju su zadesile najdublje i najteže nedaće – napuštenost, incest, fizičko i emocionalno zlostavljanje – i njen trijumfalni put samootkrića, prihvatanja sopstvene prirode i nezavisnosti. Silina priča je otvorena optužba pritiv muškaraca u njenom životu – muškaraca koji su je izdali i zlostavljali, izrabljivali je poput marve i uskraćivali joj nezavisnost – ali, istovremeno, to je i dirljiv prikaz psihološke veze koja postoji među ženama i neuništive snage ljudskog duha.
Silina priča ispričana je kroz pisma: Silina pisma upućena Bogu i sestri Neti, koja je u Africi, kao i Netina pisma upućena Sili. Silina pisma su dirljiv pokušaj junakinje da razume svoj život koji izmiče kontroli. Njeni problemi počinju kada je, kao četrnaestogodišnjakinju, siluje očuh, koji zatim prodaje dvoje dece, rođene kao rezultat tih silovanja. Njena sestra Neti uspeva da pobegne, kako bi izbegla zlostavljanje, ali Sili udaju za Alberta, starijeg čoveka kojeg ona, gotovo kroz čitav roman, oslovljava samo sa „Gospodin“. Čeka je težak rad na njegovoj farmi i batine kad mu se ćefne. Ali Sili pronalazi šansu za spas u dva ključna, ženska lika: Sofiji, nezavisnoj ženi koja odbija da dozvoli da je bilo ko iskorišćava, bilo da je reč o njenom mužu ili nekom drugom muškarcu, i Šug, drskoj, nezavisnoj pevačici, u koju je Albert zaljubljen. Upravo je Šug prva osoba koja je Sili ponudila ljubav, prijateljstvo, i radikalno nov pogled na život.
„Uglavnom, mi tako pričale i pričale o Bogu, al’ ja još bila nesigurna. Trudila s’ da izbacim iz glave onog sedog starca. Ja bila tol’ko zauzeta razmišljanjem o njemu da nikad stvarno nisam primetila ništa što Bog stvorio. Ni klas žita (kako je to stvoreno?) ni purpurnu boju (odakle ona?). Ni sitno poljsko cveće. Ništa.
Sad kad mi se oči otvorile, osećam s’ kô budala. Uz svaki mali grm il’ rastinje u mom dvorištu kô da se skupilo zlo Gospodina _____. Al’ ne sasvim. Ipak, kô što kaže Šug, Moraš d’ izbaciš muškarca iz očiju da b’ vid’la bilo šta drugo.
Muškarac sve pokvari, kaz’la Šug. On u tvojoj kutiji s grizom, u tvojoj glavi i svud u radiju. On s’ trudi da te natera da misliš da on svuda. Čim počneš da misliš da on svuda, misliš da on Bog. Al’ nije. Svaki put kad probaš da s’ moliš, a na drugom kraju iskoči muškarac, reci mu da se gubi, kaz’la Šug. Zamisli cveće, vetar, vodu, velik kamen.
Al’ to težak posô, da ti ja kažem. On bio tamo mlogo zemljotresima. Mi s’ borimo. Jedva da s’ uopšte molim. Svaki put kad zamislim kamen, ja ga bacim.“
Na kraju, Sili napušta Alberta kako bi sledila svoje snove i otkrila svoje talente i sposobnosti. Roman se završava u svečanom tonu: Sili je ponovo sa svojom sestrom, pa čak i užasni Albert doživljava neku vrstu iskupljenja.
Roman „Boja purpura“ jedna je od najuspešnijih i najkontroverznijih knjiga koju je autorka crne rase. Postala je međunarodni bestseler, nagrađena je Američkom književnom nagradom i Pulicerom, a 1985. Stiven Spilberg je pretočio u igrani film. I knjiga i film su izazvali mnogo polemika zbog načina na koji je autorka prikazala crne muškarce, koji su mnogi ocenili kao uvredljiv i jednostran. Roman je nadživeo film, ali i svoje kritičare; reč je o beskompromisnom prikazu muško-ženskih odnosa, iz kog je junakinja izašla otvorivši sebi potpuno nov put.
Ovaj roman predstavlja veličanstveno ostvarenje autorkine misije: da ispriča neispričane priče onih američkih heriona koje su podnosile najgnusnija zlostavljanja rasističkog, šovinističkog društva i konačno is svega izašle kao pobednice.
Izvor: litlovers.com
Prevod: Maja Horvat
