Recenzija knjige „Nordijska mitologija“ Nila Gejmena
Gejmenova „Nordijska mitologija“ su jednostavno ispričane klasične nordijske priče, sa lako svarljivim tekstom, odlično napisane i preporučljive su čitaocima mitologija, kao i fantastike.
Proteklih nekoliko godina vratilo se interesovanje za mitološke priče, posebno nordijske zahvaljujući uspehu filmova poput „Tor“ i „Osvetnici.“ Stripovi – ili grafičke novele ako tako više volite – postoje malo duže, s tim što su filmovi učinili likove poput Tora običnijim. Likovi iz Gejmenovih priča ne mogu se uporediti sa onima iz filmova, ali se može reći da narativ „Nordijske mitologije“ cilja na čitaoce koji su upoznati samo sa likovima iz filmova i stripova, nudeći im priče sa istinitijim pogledom na njih i njihovu prošlost.
Tor, Loki, Odin i ostali postaju više od živopisnih bogova, više od personifikacija pravedne ili štetne moći, spuštaju se sa ekrana i sa stranica da bi postali stvarni, kapriciozni, nemaštoviti i impulsivni. Ove priče prikazuju interpretaciju ljudi i njihovog društva dok definišu svoj život i svet oko njih, verujući, strahujući i obožavajući podjednako bogove koji su nad njima vladali.
Interesantan rezultat mog čitanja je perspektiva i referenca na sopstveno predznanje o mitologiji. Nije baš iznenađenje, s obzirom na razumevanje i pozadinu svakog čitaoca. Kao osoba koja uživa u mitologiji povezanost sa drugim mitovima je zabavna. Uzimimo, na primer, Odinovo koplje Gungnir: njegova karakteristika je da nikad ne promaši metu kada se jednom baci i uvek se vraća u ruke vlasnika. Povezanost koju sam primetio dolazi iz irske mitologije, gde postoji Gae Derg ili „Crveno koplje,“ koje kada se jednom baci, uvek pronađe svog neprijatelja gde god da se sakrio. Nastavljajući ovim putem, još jedan irski misteriozni obejkat je pehar Dagde, čija je moć to što je bez dna i da uvek možete jesti i piti iz njega. Ovaj simbolizam se savršeno poklapa, po meni, sa peharom Mjimora u nordijskoj mitlogoiji, koji su bogovi koristili za spravljenje piva i mogli su da piju koliko su želeli iz njega.
Jedan od bonusa Gejmenove interpretacije je ako želite da vaše dete odvojite od stripova ili ekrana ovo bi bio odličan prelazni materijal. Jednostavna je i direktna. Poetična, prepoznatljiva i očaravajuća, dok realno sagledava prirodu bogova.
Da li bih voleo da je mračnija i duža ‒ da, ali to je lični stav, a ne komentar na knjigu, koja je podjednako puna deč jih, krvavih i sirovih priča. Jedna od takvih koja mi pada na pamet tiče se bogova koji se opklade sa Strancem da naprave opsadni zid. Pred završetak zida i dobijanje nagrade, na Lokiju je da osigura da Stranac izgubi opkladu. Kako bi ovo uradio, pretvara se u kobilu, koja će zavesti i odvući pastuva kog jaše Stranac. Pastuv i kobila-Loki beže u šumu. Kada Stranac izgubi opkladu i otkrije se njegov pravi identitet, Tor na zahtev drugih bogova mora da ga ubije. Nekoliko meseci kasnije Loki se vraća sa ždrebetom čiji je otac Strančev pastuv, ali koje on naziva svojim detetom. Jednostavna priča o pohlepi, kršenju zakletve i Lokiju kao ženskom konju koji rađa osmonogo ždrebe.
„Nordijska mitologija“ je ispolirana i odlično kreirana zbirka priča i preporučujem je svima.
Izvor: fantasybookreview.co.uk
