Putnički štap u ruke!
Novo energično, senzualno, fascinantno putovanje Petera Handkea kroz svet pripovedanja.
Peter Handke nas ponovo vodi na jedno od svojih putovanja – na turneju kroz svet reči i predmeta. Ovoga puta pažnju ne bi trebalo toliko poklanjati saopštenoj priči, koliko ulasku u zgusnuti svet percepcije, skriven u piščevoj glavi. Handkeov jednostavni stil pripovedanja zadržava se na pojedinačnim prizorima, meditira o njima i proučava ih. On pruža čitaocu trenutke radosti, ali ga uvlači i u dobro poznatu handkeovsku malodušnost. On klizi kroz podvojeni univerzum pisca i dotiče njegove uobičajene stanovnike, „čitavu gomilu đavola“. S vremena na vreme osećamo znake rezignirane posustalosti, ali naš korak ubrzo zatim dobija novu energiju, a cilj – istinski kraj – možda je na vidiku. A onda se naše putešestvije iznenada prekida: „Umesto toga, veliki pad.“ Handke ima običaj da u svojim knjigama jednostavno zaustavi čitaoca, što je ponekad krajnje surovo, a ponekad ovaj oseti olakšanje. U poslednje vreme, putovanja sa Peterom Handkeom nisu uvek bila vredna uloženog truda. Umela su da budu prenaporna, preopterećena ogorčenjem. Vodila su kroz krajeve u kojima niko ne bi želeo da se nađe. Ali kada je u pitanju ova knjiga, nema razloga za brigu. Naš savet je: uzmite putnički štap u ruke, stavite – kao junak „Velikog pada“ – pero u šešir i krenite za piscem. Za vaše dobro. Nećete se pokajati.
U „Velikom padu“ pratimo zbivanja u životu jednog glumca u toku jednog jedinog letnjeg dana. Naš junak više nije tako mlad i izgubio je strast za glumom, ali uskoro će morati da se vrati svojoj profesiji. Već sledećeg dana. Posle noći provedene sa ljubavnicom, bude ga zvuci oluje koja besni napolju. On ustaje iz kreveta i doručkuje, pere se i čita knjigu. Zatim iz ljubavničine kuće na periferiji grada kreće u šetnju ka centru. Korača polako, naizgled besciljno. Eto, sada znate šta se tačno dešava u knjizi. Ali, naravno, to nije ono o čemu ona govori. U njoj nije reč o beskućnicima i trkačima rekreativcima, niti o starim prijateljima, sveštenicima ili zaljubljenom paru, niti o zlovoljnom policajcu i bučnoj grupi mladića. Ne radi se ni o pečurkama i pticama grabljivicama. Knjiga se bavi svima njima, ali samo u onoj meri u kojoj otkrivaju svet jednoj duši koja se polako budi. Oni održavaju njenu budnost, što nije uvek tako prijatno iskustvo. Usred dobro poznate svakodnevice, dolazi do otkrivanja stvarnosti. Pripovedanje vodi promeni percepcije. Postavlja se pitanje kako sve ovo obuhvatiti, kako predstaviti, a da ne nestane već u sledećem trenutku. Zato ova priča predstavlja putovanje kroz pripovedanje kao takvo.
Glumac je sada zapravo izvođač. To znači da je profesionalac u prelaženju granice stvarnosti, kombinovanju realnog i fiktivnog. Međutim, budući da svom zanimanju više ne prilazi na uobičajen način, on „sebe više ne smatra glumcem“. Sutra će ponovo glumiti, a večeras mu dodeljuju još jednu nagradu za umeće. Stvari se ne odvijaju po planu. Jutarnje nevreme daje mu do znanja da više nije u stanju da sopstvenom snagom prekorači prag banalnosti svakodnevice. To iskustvo ga navodi da promeni modus opažanja: u „dokolici“ nalazi iskre stvarnosti. One mu same dolaze. Svestan je, međutim, da prelazak preko tog praga ne vodi iskupljenju, da ga sa one strane uobičajenog ne čeka ni raj a ni istina. Prag za njega nije nepoznanica: njegova veza je srećna, toliko srećna da njegova voljena i on mogu sa sigurnošću reći da su izbegli postepeno gašenje ljubavi, da su trijumfovali nad prolaznošću.
Čovek ne uspeva da dosegne Boga, čak ni kada je najsrećniji, i to je pad. On ne nalazi iskupljenje, ali ipak je u stanju da prekorači granicu vlastite egzistencije. To je izvesnost koju glumcu donosi šetnja. Handke pripoveda sasvim jednostavno, jasnim, lepim rečenicama. Stil podseća na njegove početke i ostavlja snažan utisak na čitaoca. „Veliki pad“ nije ništa drugo do pozivnica da i sami doživimo iskustvo stajanja na ivici stvarnosti. Gore nema Boga, dole nema pakla. Sve što je čovek u stanju da podnese nalazi se u sredini – njegove želje i nade, njegovo nezadovoljstvo i očaj. I sa svim tim se može suočiti u jednom jedinom danu: od toplog kreveta na periferiji do prispeća u centar civilizacije. Zapanjujuće je šta obična „šetnja do centra“ može učiniti čoveku.
Handkeov „grad“ je tipična evropska metropola, možda Pariz, uopšte nije važno koja. Glumac doživljava velike uzlete i egzaltirane momente suočavanja sa prirodnim životom, sa „harmonijom“, ali nijedan od njih nije trajan. Ovde nema bega u rusoizam. On večera sa sveštenikom i prisustvuje misi, ali Bog mu se ne obraća. Posmatra stado, „umorne i natovarene“. Pred očima mu promiču oronuli starci i razmetljivi snobovi. Jednima ne može da pomogne, a sa drugima, uprkos besu, ne može da se obračuna. Čitalac ponekad stiče utisak da ovde ima posla sa jednom vrstom „imitatio Christi“. Handkeov junak, međutim, uviđa da mora ostati deo ovog sveta.
Ono što Handke voli, ono što ovde čini sa surovom istrajnošću, jeste konfrontacija sa profanim. S vremena na vreme na površinu izbija njegov prezir prema društvu kao takvom, prema hiperaktivnim političarima i pojedincima koji uživaju u svojoj moralnoj superiornosti. To nisu najjači delovi njegove knjige. Ipak, sa one strane „nelepog“, kako on to naziva, ne postoji neki magični svet o kome bi se moglo pripovedati. Ružnoća je sveobuhvatna i sveprisutna, ona je datost. Glumac se pita šta je zapravo to što predstavlja dok glumi. Da li je to imitacija ružnoće? Ne. Šta onda? Može li igrati istinu? Ne, ne postoji ništa drugo. Postoje samo ovozemaljski trenuci prosvetljenja, ponekad samo „lice“ – svetlošću oduhovljen lik deteta ili čoveka na samrti. Ne postoji neki bolji svet, koji bi bio nagrada za prekoračenje praga. Handke je antirealista, ako prihvatimo da realizam tvrdi da je banalnost jedino obeležje sveta, ali ni u jednom trenutku ne nastupa kao propovednik neke vrste otkrovenja. On ostaje epičar, buntovnik, uvek budni isterivač ružnog. Kod njega nema besmislenog brbljanja o transcndenciji.
Zato projekat bez premca ostaje istraživanje gorepomenutog praga. Pripovedanje na sebe preuzima napornu potragu za istinama, koje ne prevazilaze dimenzije ljudskog poimanja, u okvirima obmane i fikcije.
Pripovedač posmatra svet drugim očima, ali ne može i ne želi da ga menja. I ne mora. Nije sve izgubljeno. Sreća, iako nestalna, ni u kom slučaju nije iluzija. Nema razloga za očajavanje, ali važno je biti obazriv: „Pazi šta brbljaš, pa čak i sebi u bradu. Brbljanje nije tek brbljanje. Govor nije tek govor. Reči, čak i neizgovorene, nisu tek reči. Kuš, prijatelju!“
Handkeov „Veliki pad“ pisan je samouverenim, ponosnim, ponekad razmetljivim proznim stilom, koji već u sledećem trenutku može postati nežan, skroman i skoro nečujan. Njegov jezik nikada nije pretenciozan. Ispunjen je emocijama, i to ne samo dobrim. On laska čiatocu, s vremena na vreme ga muči, odbija od sebe i iritira, ali nikada nije bombastičan. Ova knjiga delo je čoveka koji izvrsno barata jezikom. Ona je pravi primer pozne faze stvaralaštva. Pripovedanje je oslobođeno metafizike, otkrovenja su izlišna, a zvati književno delo medijumom istine bilo bi hvalisanje. Kada ostavite umetnost za sobom, šta vam ostaje? To je Handkeovo pitanje. Možete li još uvek pripovedati o nečemu, nešto predstaviti drugima? Glumac s pravom kaže da je nasutpu došao kraj, svet se više ne može promeniti, ne može se spasti niti prokleti. Pripovedanje se zato mora okrenuti melanholičnoj formi ovozemaljskog, posvetiti pronalaženju i prikupljanju. I na kraju se mora predstaviti čitaocu koji je spreman da mu se prepusti. To je ono o čemu govori ova knjiga. Nemačku književnost nije moguće zamisliti bez Petera Handkea.
Autor: Tomas Šmit
Izvor: zeit.de
Prevod: Jelena Tanasković
Peter Handke nas ponovo vodi na jedno od svojih putovanja – na turneju kroz svet reči i predmeta. Ovoga puta pažnju ne bi trebalo toliko poklanjati saopštenoj priči, koliko ulasku u zgusnuti svet percepcije, skriven u piščevoj glavi. Handkeov jednostavni stil pripovedanja zadržava se na pojedinačnim prizorima, meditira o njima i proučava ih. On pruža čitaocu trenutke radosti, ali ga uvlači i u dobro poznatu handkeovsku malodušnost. On klizi kroz podvojeni univerzum pisca i dotiče njegove uobičajene stanovnike, „čitavu gomilu đavola“. S vremena na vreme osećamo znake rezignirane posustalosti, ali naš korak ubrzo zatim dobija novu energiju, a cilj – istinski kraj – možda je na vidiku. A onda se naše putešestvije iznenada prekida: „Umesto toga, veliki pad.“ Handke ima običaj da u svojim knjigama jednostavno zaustavi čitaoca, što je ponekad krajnje surovo, a ponekad ovaj oseti olakšanje. U poslednje vreme, putovanja sa Peterom Handkeom nisu uvek bila vredna uloženog truda. Umela su da budu prenaporna, preopterećena ogorčenjem. Vodila su kroz krajeve u kojima niko ne bi želeo da se nađe. Ali kada je u pitanju ova knjiga, nema razloga za brigu. Naš savet je: uzmite putnički štap u ruke, stavite – kao junak „Velikog pada“ – pero u šešir i krenite za piscem. Za vaše dobro. Nećete se pokajati.
U „Velikom padu“ pratimo zbivanja u životu jednog glumca u toku jednog jedinog letnjeg dana. Naš junak više nije tako mlad i izgubio je strast za glumom, ali uskoro će morati da se vrati svojoj profesiji. Već sledećeg dana. Posle noći provedene sa ljubavnicom, bude ga zvuci oluje koja besni napolju. On ustaje iz kreveta i doručkuje, pere se i čita knjigu. Zatim iz ljubavničine kuće na periferiji grada kreće u šetnju ka centru. Korača polako, naizgled besciljno. Eto, sada znate šta se tačno dešava u knjizi. Ali, naravno, to nije ono o čemu ona govori. U njoj nije reč o beskućnicima i trkačima rekreativcima, niti o starim prijateljima, sveštenicima ili zaljubljenom paru, niti o zlovoljnom policajcu i bučnoj grupi mladića. Ne radi se ni o pečurkama i pticama grabljivicama. Knjiga se bavi svima njima, ali samo u onoj meri u kojoj otkrivaju svet jednoj duši koja se polako budi. Oni održavaju njenu budnost, što nije uvek tako prijatno iskustvo. Usred dobro poznate svakodnevice, dolazi do otkrivanja stvarnosti. Pripovedanje vodi promeni percepcije. Postavlja se pitanje kako sve ovo obuhvatiti, kako predstaviti, a da ne nestane već u sledećem trenutku. Zato ova priča predstavlja putovanje kroz pripovedanje kao takvo.
Glumac je sada zapravo izvođač. To znači da je profesionalac u prelaženju granice stvarnosti, kombinovanju realnog i fiktivnog. Međutim, budući da svom zanimanju više ne prilazi na uobičajen način, on „sebe više ne smatra glumcem“. Sutra će ponovo glumiti, a večeras mu dodeljuju još jednu nagradu za umeće. Stvari se ne odvijaju po planu. Jutarnje nevreme daje mu do znanja da više nije u stanju da sopstvenom snagom prekorači prag banalnosti svakodnevice. To iskustvo ga navodi da promeni modus opažanja: u „dokolici“ nalazi iskre stvarnosti. One mu same dolaze. Svestan je, međutim, da prelazak preko tog praga ne vodi iskupljenju, da ga sa one strane uobičajenog ne čeka ni raj a ni istina. Prag za njega nije nepoznanica: njegova veza je srećna, toliko srećna da njegova voljena i on mogu sa sigurnošću reći da su izbegli postepeno gašenje ljubavi, da su trijumfovali nad prolaznošću.
Čovek ne uspeva da dosegne Boga, čak ni kada je najsrećniji, i to je pad. On ne nalazi iskupljenje, ali ipak je u stanju da prekorači granicu vlastite egzistencije. To je izvesnost koju glumcu donosi šetnja. Handke pripoveda sasvim jednostavno, jasnim, lepim rečenicama. Stil podseća na njegove početke i ostavlja snažan utisak na čitaoca. „Veliki pad“ nije ništa drugo do pozivnica da i sami doživimo iskustvo stajanja na ivici stvarnosti. Gore nema Boga, dole nema pakla. Sve što je čovek u stanju da podnese nalazi se u sredini – njegove želje i nade, njegovo nezadovoljstvo i očaj. I sa svim tim se može suočiti u jednom jedinom danu: od toplog kreveta na periferiji do prispeća u centar civilizacije. Zapanjujuće je šta obična „šetnja do centra“ može učiniti čoveku.
Handkeov „grad“ je tipična evropska metropola, možda Pariz, uopšte nije važno koja. Glumac doživljava velike uzlete i egzaltirane momente suočavanja sa prirodnim životom, sa „harmonijom“, ali nijedan od njih nije trajan. Ovde nema bega u rusoizam. On večera sa sveštenikom i prisustvuje misi, ali Bog mu se ne obraća. Posmatra stado, „umorne i natovarene“. Pred očima mu promiču oronuli starci i razmetljivi snobovi. Jednima ne može da pomogne, a sa drugima, uprkos besu, ne može da se obračuna. Čitalac ponekad stiče utisak da ovde ima posla sa jednom vrstom „imitatio Christi“. Handkeov junak, međutim, uviđa da mora ostati deo ovog sveta.
Ono što Handke voli, ono što ovde čini sa surovom istrajnošću, jeste konfrontacija sa profanim. S vremena na vreme na površinu izbija njegov prezir prema društvu kao takvom, prema hiperaktivnim političarima i pojedincima koji uživaju u svojoj moralnoj superiornosti. To nisu najjači delovi njegove knjige. Ipak, sa one strane „nelepog“, kako on to naziva, ne postoji neki magični svet o kome bi se moglo pripovedati. Ružnoća je sveobuhvatna i sveprisutna, ona je datost. Glumac se pita šta je zapravo to što predstavlja dok glumi. Da li je to imitacija ružnoće? Ne. Šta onda? Može li igrati istinu? Ne, ne postoji ništa drugo. Postoje samo ovozemaljski trenuci prosvetljenja, ponekad samo „lice“ – svetlošću oduhovljen lik deteta ili čoveka na samrti. Ne postoji neki bolji svet, koji bi bio nagrada za prekoračenje praga. Handke je antirealista, ako prihvatimo da realizam tvrdi da je banalnost jedino obeležje sveta, ali ni u jednom trenutku ne nastupa kao propovednik neke vrste otkrovenja. On ostaje epičar, buntovnik, uvek budni isterivač ružnog. Kod njega nema besmislenog brbljanja o transcndenciji.
Zato projekat bez premca ostaje istraživanje gorepomenutog praga. Pripovedanje na sebe preuzima napornu potragu za istinama, koje ne prevazilaze dimenzije ljudskog poimanja, u okvirima obmane i fikcije.
Pripovedač posmatra svet drugim očima, ali ne može i ne želi da ga menja. I ne mora. Nije sve izgubljeno. Sreća, iako nestalna, ni u kom slučaju nije iluzija. Nema razloga za očajavanje, ali važno je biti obazriv: „Pazi šta brbljaš, pa čak i sebi u bradu. Brbljanje nije tek brbljanje. Govor nije tek govor. Reči, čak i neizgovorene, nisu tek reči. Kuš, prijatelju!“
Handkeov „Veliki pad“ pisan je samouverenim, ponosnim, ponekad razmetljivim proznim stilom, koji već u sledećem trenutku može postati nežan, skroman i skoro nečujan. Njegov jezik nikada nije pretenciozan. Ispunjen je emocijama, i to ne samo dobrim. On laska čiatocu, s vremena na vreme ga muči, odbija od sebe i iritira, ali nikada nije bombastičan. Ova knjiga delo je čoveka koji izvrsno barata jezikom. Ona je pravi primer pozne faze stvaralaštva. Pripovedanje je oslobođeno metafizike, otkrovenja su izlišna, a zvati književno delo medijumom istine bilo bi hvalisanje. Kada ostavite umetnost za sobom, šta vam ostaje? To je Handkeovo pitanje. Možete li još uvek pripovedati o nečemu, nešto predstaviti drugima? Glumac s pravom kaže da je nasutpu došao kraj, svet se više ne može promeniti, ne može se spasti niti prokleti. Pripovedanje se zato mora okrenuti melanholičnoj formi ovozemaljskog, posvetiti pronalaženju i prikupljanju. I na kraju se mora predstaviti čitaocu koji je spreman da mu se prepusti. To je ono o čemu govori ova knjiga. Nemačku književnost nije moguće zamisliti bez Petera Handkea.
Autor: Tomas Šmit
Izvor: zeit.de
Prevod: Jelena Tanasković
