Prikaz romana „Zavod“: Anglosaksonski maniri
Skoro nisam sa toliko radoznalosti čekala neku novu knjigu. Priznajem, zvala sam knjižaru SKC-a da pitam da li je stigla. U pitanju je deveta knjiga Gorana Markovića „Zavod“ (Laguna, 2024) čiji je intrigantni naslov skraćenica od zagonetnog imena – „Zavoda za lečenje hladnom vodom, elektricitetom, švedskom gimnastikom i masažom“, koji je stvarno postojao i radio u Beogradu između dva svetska rata.
Delo najpre otvara pitanje da li je ovaj autor, Goran Marković, reditelj pisac, kao što su to Bergman, Almodovar, Puriša Đorđević, ili je pisac reditelj kao Oster, Uelbek, Žika Pavlović… I, da li mu je literatura intelektualno pribežište kada je onemogućen da snima filmove, ili je ona samo drugi medijum u kome se ovaploćuje njegov talenat. I glavni likovi ovog romana, stvarne ličnosti iz one bolje prošlosti Beograda prve polovine prošlog veka, višestruko su talentovani intelektualci školovani na Zapadu koji su se, razume se, vratili u Srbiju. U osnovi sadržaja je zaplet, ljubavni trougao koji čine dva muškarca i jedna žena. Vladislav Ribnikar, direktor Politike, ličnost u čijoj su se kući na Dedinju sretali rukovodioci ilegalne KPJ, njegova supruga Stana Đurić Ribnikar (kasnije Klajn) pijanistkinja i muzikološkinja, emancipovana majka četvoro dece, Hugo Klajn, psihijatar, Frojdov učenik, reditelj, univerzitetski profesor režije i psihologije na Akademiji za pozorište, film i televiziju, drugi muž Stane Đurić Klajn.
Radnja se događa u međuratnom Beogradu, u gradu koji se, kao uvek u kratkim predasima mira, razvijao, gradio i obnavljao neviđenom brzinom, koji je žurio da prihvati svaku svetsku inovaciju, pa i jedan ovakav avangardni Zavod, koji je bio toliko napredna sredina u svemu pa i u tome da je junakinja mogla da ostavi muža milionera i troje dece i da nastavi život idući kuda je srce vodi. Takav Beograd je možda i glavna „ličnost“ ove priče u kojoj se pojavljuju i druge stvarne ličnosti kao Leka Ranković, Vladimir Dedijer, Dragi Jovanović, zloglasni komesar za grad Beograd i organizator tajne policije u vreme okupacije… Autor prati dramatičnu borbu glavnih ličnosti za preživljavanje u burnim vremenima pred Drugi svetski rat, tokom rata i po oslobođenju.
Forma „Zavoda“ je mozaična, slična žanrovskom rešenju Markovićevog „Beogradskog trija“ (2018): ako su odnosi troje glavnih protagonista plod autorove mašte, kako sam kaže, autentičnost im daju dokumenta, uredbe, dnevničke beleške, intervjui, svedočenja, pisma, a posebno, ilustracije dizajnerke naslovne strane Marije Vasović i fotografije protagonista. Scene dugotrajnog skrivanja Jevrejina Huga Klajna u podrumu Zavoda, njegovi kratki susreti, obraslog u neurednu kosu i bradu, u odeći skitnice, sa ženom i detetom na Kalemegdanu, kada ga sin ne prepoznaje, scene u kojima Dragi Jovanović nasilnički ucenjuje Stanu Đurić Klajn, scene sumnjičenja, slične isleđivanju Ribnikara pošto pobegne iz logora, u kojima je suočen sa drugovima – Rankovićem i Dedijerom, tako su autentične da ih čitalac doživljava kao – filmske.
A pisma koja na kraju razmenjuju bivši supružnici, pošto se Ribnikar posle rata ipak našao Klajnu, što je Stana definisala kao džentlmenstvo, nepodobno posleratnom vremenu, nostalgična su podsećanja na periode kada su u Beogradu živele ličnosti kojima nisu bili strani anglosaksonski maniri. Anglosaksonski maniri? Gde nestadoste?
Ovaj markovićevski roman čita se u jednom dahu. Topla preporuka.
Autor: Neda Todorović
Izvor: Radar
Delo najpre otvara pitanje da li je ovaj autor, Goran Marković, reditelj pisac, kao što su to Bergman, Almodovar, Puriša Đorđević, ili je pisac reditelj kao Oster, Uelbek, Žika Pavlović… I, da li mu je literatura intelektualno pribežište kada je onemogućen da snima filmove, ili je ona samo drugi medijum u kome se ovaploćuje njegov talenat. I glavni likovi ovog romana, stvarne ličnosti iz one bolje prošlosti Beograda prve polovine prošlog veka, višestruko su talentovani intelektualci školovani na Zapadu koji su se, razume se, vratili u Srbiju. U osnovi sadržaja je zaplet, ljubavni trougao koji čine dva muškarca i jedna žena. Vladislav Ribnikar, direktor Politike, ličnost u čijoj su se kući na Dedinju sretali rukovodioci ilegalne KPJ, njegova supruga Stana Đurić Ribnikar (kasnije Klajn) pijanistkinja i muzikološkinja, emancipovana majka četvoro dece, Hugo Klajn, psihijatar, Frojdov učenik, reditelj, univerzitetski profesor režije i psihologije na Akademiji za pozorište, film i televiziju, drugi muž Stane Đurić Klajn.
Radnja se događa u međuratnom Beogradu, u gradu koji se, kao uvek u kratkim predasima mira, razvijao, gradio i obnavljao neviđenom brzinom, koji je žurio da prihvati svaku svetsku inovaciju, pa i jedan ovakav avangardni Zavod, koji je bio toliko napredna sredina u svemu pa i u tome da je junakinja mogla da ostavi muža milionera i troje dece i da nastavi život idući kuda je srce vodi. Takav Beograd je možda i glavna „ličnost“ ove priče u kojoj se pojavljuju i druge stvarne ličnosti kao Leka Ranković, Vladimir Dedijer, Dragi Jovanović, zloglasni komesar za grad Beograd i organizator tajne policije u vreme okupacije… Autor prati dramatičnu borbu glavnih ličnosti za preživljavanje u burnim vremenima pred Drugi svetski rat, tokom rata i po oslobođenju.
Forma „Zavoda“ je mozaična, slična žanrovskom rešenju Markovićevog „Beogradskog trija“ (2018): ako su odnosi troje glavnih protagonista plod autorove mašte, kako sam kaže, autentičnost im daju dokumenta, uredbe, dnevničke beleške, intervjui, svedočenja, pisma, a posebno, ilustracije dizajnerke naslovne strane Marije Vasović i fotografije protagonista. Scene dugotrajnog skrivanja Jevrejina Huga Klajna u podrumu Zavoda, njegovi kratki susreti, obraslog u neurednu kosu i bradu, u odeći skitnice, sa ženom i detetom na Kalemegdanu, kada ga sin ne prepoznaje, scene u kojima Dragi Jovanović nasilnički ucenjuje Stanu Đurić Klajn, scene sumnjičenja, slične isleđivanju Ribnikara pošto pobegne iz logora, u kojima je suočen sa drugovima – Rankovićem i Dedijerom, tako su autentične da ih čitalac doživljava kao – filmske.
A pisma koja na kraju razmenjuju bivši supružnici, pošto se Ribnikar posle rata ipak našao Klajnu, što je Stana definisala kao džentlmenstvo, nepodobno posleratnom vremenu, nostalgična su podsećanja na periode kada su u Beogradu živele ličnosti kojima nisu bili strani anglosaksonski maniri. Anglosaksonski maniri? Gde nestadoste?
Ovaj markovićevski roman čita se u jednom dahu. Topla preporuka.
Autor: Neda Todorović
Izvor: Radar
