Prikaz romana „Zamalek“
Za mene je Dejan Stanković otelotvorenje finog dečka. Od takvih sam u životu u skokovima bežao. Dosadni su mi. Više volim šljam, bagru, mangupe. Inspiraciju da budem pristojan tražio sam u marginalnim pojavama. Lepše je voziti motor po zidu smrti, jesti stojeći, prekorom rešavati situacije koje prete da eskaliraju, nego biti strpljiv.
Drhtavom rukom uzeo sam roman „Zamalek“. Pobedio sam sebe. Nisam dozvolio da me predrasude o lepo vaspitanim ljudima koji pripovedaju oteraju od književnosti. Taj dečko je pisac. On je preveo Andrića na portugalski, napisao je „Estoril“. Provalio sam iz njegovih „dnevnika“ za vreme Korone da i on ima prihvatljivu brzinu misli. S pretpostavkom da smo generacija „piši kao što govoriš“ ljudi, upustio sam se u „Zamalek“.
Nikada ne prepričavam ljudima sadržaj romana, to rade nepismeni ljudi, to je deo posla PR izdavačkih kuća. Ja samo iznosim utisak o pročitanom štivu, pod uslovom da mi se svidelo. U protivnom ga ili brutalno pljunem ili prećutim.
Kao klinac voleo sam Ćopića, čitao sam Kapora, Andrića, Prelevića, Selenića. Kao odrastao čovek deklarisano volim istorijske vesterne Dejana Stojiljkovića i sada volim i roman „Zamalek“ Dejana Tiaga-Stankovića.
Ovo je prvi roman koji sam u životu čitao dva puta istovremeno. Da pojasnim: svako poglavlje sam, dok sam čitao, isčitavao odmah ponovo. I uvek je bilo kao da ga prvi put čitam. Veština pisanja, te rečenice, taj sled pripovedanja, pristup temi, brutalno iživljavanje lepotom zapisane misli, je unapred obesmislio bilo kakvo takmičenje za nagrade za roman godine. Nije pametno što ovo pišem pošto će i moj novi roman izaći za mesec dana, ali tako je.
Grad Kairo koji je glavni junak romana je odvratan. Ovozemaljski pakao koji živi zagrobnim životom. Ako ste mislili da vam je život pakao, pogrešili ste ako ne živite u Kairu, ako ne živite na peščanom otoku usred grada pod imenom Zamalek, ako ne živite od milostinje siromašnih, ako ne živite u tuđoj grobnici. Dante je opisao devet, Tiago deseti krug pakla. Apsurdno je da mi je najodvratniji lik koji se provukao kroz roman politički korektni zilot po imenu Alisa. Dankinja, otelotvorenje onoga što ja lično želim da je Korona zauvek odnela iz naših života. U najstarijoj civilizaciji koja radi po svojim pravilima, kakva da su, od prapočetka, svaki pokušaj infiltriranja kretenskog modela življenja neumitno doživi debakl. Kada pročitate „Zamalek“ biće vam jasno zašto sam tu kretenku izdvojio. I čudićete se meni, ali ovo je moja lična impresija.
Mislim da je ovo i previše od mene. Neću vam reči da mi je autor rekao: „da ovo nije roman za mene“, ali kako da prećutim. Međutim prećutaću za koga mi je rekao da je namenjen. Tim osobama će on lično potpisati taj roman ako ikada izađe iz svog portugalskog stana u kome ga je Korona utamničila.
Dobar roman, najbolji u poslednjih par godina koji je napisao neko iz generacije na pragu zlatnog doba.
Autor: Dušan Nedeljković
Izvor: kultura381.com
Drhtavom rukom uzeo sam roman „Zamalek“. Pobedio sam sebe. Nisam dozvolio da me predrasude o lepo vaspitanim ljudima koji pripovedaju oteraju od književnosti. Taj dečko je pisac. On je preveo Andrića na portugalski, napisao je „Estoril“. Provalio sam iz njegovih „dnevnika“ za vreme Korone da i on ima prihvatljivu brzinu misli. S pretpostavkom da smo generacija „piši kao što govoriš“ ljudi, upustio sam se u „Zamalek“.
Nikada ne prepričavam ljudima sadržaj romana, to rade nepismeni ljudi, to je deo posla PR izdavačkih kuća. Ja samo iznosim utisak o pročitanom štivu, pod uslovom da mi se svidelo. U protivnom ga ili brutalno pljunem ili prećutim.
Kao klinac voleo sam Ćopića, čitao sam Kapora, Andrića, Prelevića, Selenića. Kao odrastao čovek deklarisano volim istorijske vesterne Dejana Stojiljkovića i sada volim i roman „Zamalek“ Dejana Tiaga-Stankovića.
Ovo je prvi roman koji sam u životu čitao dva puta istovremeno. Da pojasnim: svako poglavlje sam, dok sam čitao, isčitavao odmah ponovo. I uvek je bilo kao da ga prvi put čitam. Veština pisanja, te rečenice, taj sled pripovedanja, pristup temi, brutalno iživljavanje lepotom zapisane misli, je unapred obesmislio bilo kakvo takmičenje za nagrade za roman godine. Nije pametno što ovo pišem pošto će i moj novi roman izaći za mesec dana, ali tako je.
Grad Kairo koji je glavni junak romana je odvratan. Ovozemaljski pakao koji živi zagrobnim životom. Ako ste mislili da vam je život pakao, pogrešili ste ako ne živite u Kairu, ako ne živite na peščanom otoku usred grada pod imenom Zamalek, ako ne živite od milostinje siromašnih, ako ne živite u tuđoj grobnici. Dante je opisao devet, Tiago deseti krug pakla. Apsurdno je da mi je najodvratniji lik koji se provukao kroz roman politički korektni zilot po imenu Alisa. Dankinja, otelotvorenje onoga što ja lično želim da je Korona zauvek odnela iz naših života. U najstarijoj civilizaciji koja radi po svojim pravilima, kakva da su, od prapočetka, svaki pokušaj infiltriranja kretenskog modela življenja neumitno doživi debakl. Kada pročitate „Zamalek“ biće vam jasno zašto sam tu kretenku izdvojio. I čudićete se meni, ali ovo je moja lična impresija.
Mislim da je ovo i previše od mene. Neću vam reči da mi je autor rekao: „da ovo nije roman za mene“, ali kako da prećutim. Međutim prećutaću za koga mi je rekao da je namenjen. Tim osobama će on lično potpisati taj roman ako ikada izađe iz svog portugalskog stana u kome ga je Korona utamničila.
Dobar roman, najbolji u poslednjih par godina koji je napisao neko iz generacije na pragu zlatnog doba.
Autor: Dušan Nedeljković
Izvor: kultura381.com
