Prikaz romana „Vozom za Samarkand“: Humanistička misija književnosti na delu

U romanu „Vozom za Samarkand“ spisateljica Guzelj Jahina bavi se događajem koji je dugo bio zataškavan u ruskoj istoriji. Glad, u kombinaciji sa beskućništvom i epidemijom, harala je ulicama Sovjetskog Saveza 20-ih godina 20. veka. U surovim okolnostima jedan će se vojnik, uz tuđu pomoć, boriti za život dece.

Pratimo putovanje voza, od Povolžja do Samarkanda, koje traje oko šest nedelja. Crvenoarmejac Dejev je pristao da obavi težak zadatak. Mora da evakuiše 500 izgladnele dece, što deluje kao nemoguća misija, ako imamo u vidu manjak lekova, hrane i odeće u to vreme. U ovom zadatku mu pomažu komesarka Bela, ostareli bolničar Bug, sestre raznih zanimanja, mladi kuvar Memelja i iskusni mašinovođa. Dejev je upadao u avanture kako bi nabavio hranu, vodu, lekove, gorivo za grejanje i ostalo da bi mališani preživeli. Nailazio je na čekiste, pripadnike transportnih punktova, bandite, lutalice, kozake, basmačije, a dr Smrt je vrebala decu u različitim oblicima.

Zato ovo književno delo nije samo istorijska i socijalna drama. Ono sadrži elemente avanturističkog i psihološkog romana. Glavni junak je pokazao izuzetne crte svog karaktera. Morala sam njemu, kao i ostalim likovima, da se divim na hrabrosti, istrajnosti, borbenosti da bi sačuvali život ruske mladeži.

Dejev je neko ko uprkos strahu ide dalje. Mladić u dvadesetim, iskusan vojnik iz građanskog rata, crvenoarmejac koji veruje u ideologiju SSSR-a. Na početku, kao i komesarka Bela, bila sam sumnjičava prema njemu. Delovao mi je kao naivni momčić koji srlja u propast. Odlučio je da transportuje svu decu iako su uslovi bili grozni. Međutim, s vremenom mi je dokazao kakav je borac u duši i koliko može da bude uporan do cilja. Gajio je simpatije prema lepoj Beli, ali i negovateljici Fatimi, koja ga je podsećala na majku. Do kraja romana sam razumela zašto je Dejev donosio određene odluke. Nosio je grehove na savesti, grehove koji su ga proganjali, ali i podsticali na dobra dela.

Citiram šta ovaj junak kaže o dobroti:

Baš bi bilo lepo sresti čistu dobrotu! Glatku sa svih strana, neuprljanu gresima prethodnog života. Da nam je makar jedan čovek na zemlji koji nikad ništa loše nije uradio. I da ide svetom čineći samo dobra dela, a da ga drugi gledaju i greju se njegovom vrlinom. Ali takvih nema. I čista dobrota ne postoji. Postoji samo san o njoj. Taj nas san i drži u životu.

Dobrota oko nas je drugačija – grbava i ukaljana, poput ovih naših cipela umrljanih balegom. Dobra dela čine prljavim rukama oni što su ubijali i krali. Za tebe su oni loši, deda [bolničar Bug]. A meni su dobri. Jer sanjaju o toj čistoj i nepokolebljivoj dobroti.

Ukratko ću se osvrnuti na sporedne likove.

Komesarka Bela je bila malo starija i viša od Dejeva. Delovala je muškobanjasto, strogo i ozbiljno. Oštro se protivila tome da povedu bolesnu i previše malu decu do Samarkanda. Više puta se suprotstavljala Dejevu i ponekad je u njihovim susretima izbijao humor. Oboje su imali snažne argumente, tako da sam se dvoumila na čijoj sam strani. Negovateljica Fatima je tako drugačija od Bele. Iz nje su isijavali toplina i nežnost, često je grlila mališane i pevala uspavanke. Obe junakinje su obeležene ličnim gubicima iz prošlosti, što je sigurno oblikovalo njihov karakter. Prema mom mišljenju, bile su majčinska figura deci. Svaka je pokazivala ljubav i pažnju na svoj način. Bug je bio bolničar penzioner, divovskog rasta, mudar i iskusan, nežni ljubitelj konja. Iako se nije u svemu slagao sa Dejevom, pomogao mu je u mnogim situacijama. Uspeo je da proceni da se nešto čudno krije iza njegovih postupaka.

Dečji svet u vozu je tako šarenolik. Govorili su raznim dijalektima i bili različitog uzrasta. Izmišljali su obrede i rituale, sebi davali nadimke. Tu je spisateljica mudro uplela elemente humora. Nadimci su ukazivali na neku osobinu deteta, njegovo poreklo, dragu stvar ili bolest, npr. Feđa Frojd, Jegor-Glinožder,

Igo Ćosavi, Žanka-Ležanka, Sazon Otimač, Ljilja Pipilja itd. Neki mališani su bili drski i skloni začikavanju odraslih, a neki povučeni i ćutljivi. Meni je posebno pažnju privukao Zagrejka, „senka“ Dejeva. Jahina nam je u jednom poglavlju predstavila svet iz perspektive ovog autističnog dečaka. Bio je tako usamljen dok ga Dejev nije našao na pruzi. Od tada Zagrejka u njemu vidi brata i Boga, pa smisao nalazi u tome da ga svuda prati.

Dečica su nalazila utehu i moć u jeziku, u ritualima, tražeći način da se osećaju bezbednim u surovom svetu.

Lišeni bilo kakve imovine, pa čak i odeće i obuće, bez roditelja, kuće, a često i dečjih uspomena, mališani su imali jedino jezik. On je bio njihovo bogatstvo, otadžbina i sećanje. Oni su ga stvarali. U njega su slagali sve što su usput pronašli. U retkim rečima čuvali su uspomene na susrete sa decom iz drugih krajeva. U tom prostoru odraslima nije bilo mesta.

Jezik se nije mogao izgubiti u lutanju bespućima. Nisu ga mogli oteti obesni klipani, niti ukrasti noćni lopovi. Jezik se nije trošio poput cipela i nije se mogao uvašljiviti kao donji veš, već je svakog dana bivao sve bogatiji i sočniji. Prilagođavao se i potčinjavao vlasniku. A najvažnije od svega – jezik nikog neće izdati niti napustiti.

„Vozom za Samarkand“ jeste treći po redu roman Guzelj Jahine, ruske književnice tatarskog porekla. Kao i u prethodnim delima, ovde se dotakla davnih događaja iz sovjetskog perioda. Postoje i lični razlozi da piše baš o evakuaciji mališana 20-ih godina 20. veka. Njenog dedu su tada, kao dete beskućnika, prevezli iz Povolžja u toplije krajeve. Pored toga, autorka se oslanjala na istraživanje radova istoričara, memoare partijskih i sovjetskih radnika, zbornike tekstova i priča o deci tog perioda, dokumentarce. Primetila sam kako pažnju fokusira na ono dobro u ljudima, kako njeno delo prožimaju toplina i optimizam. Bilo je najvažnije da se pomogne mališanima iz voza. Dejev je uspevao da iskamči pomoć od čekista, kozaka i drugih, čak i kad su bili neprijatelji SSSR-a. Jahina je u jednom intervjuu izjavila kako veruje u humanističku misiju književnosti. Mislim da je uspela da takvu misiju i ostvari.

Za kraj citiram reči glavnog junaka. Želeo je da život pobedi, dosta mu je bilo gubitaka i smrti.

Nisu ljudi stvoreni za radost, ni za zadovoljstvo. Ali nisu ni za smrt. Ljudi su, naprosto, za život sazdani. Čovek se rađa da radi u znoju, da gricka jabuku, hoda bos po travi, svađa se i miri, voli, pomaže nekome, gradi i popravlja – eto za šta se rađa. A ne da leži go u zajedničkoj grobnici sa rupom na čelu. Niti da ga propeler ratnog broda seče na stotine delova. Čovek se rađa – da bi postojao.

Pa kaže dalje u tekstu:

Prvi put se borio, a da nije ubijao. Nije on slao gladnim gubernijama žito, ni ulje i stoku, već – život. Nije Dejev evakuisao bolesne u provinciju, već sam život. Niti je sada, sedeći u službenom kupeu sanitetskog voza, prebacivao petsto putnika iz jedne tačke u drugu – sklanjao je decu od verovatne pogibije onamo gde ih je, po svoj prilici, čekao život.

Autor: Mirjana Dimitrijević

Izvor: pulse.rs