Prikaz romana „Ulica Čajkovskog 40“: Sva lica Rusije

U knjizi „Ulica Čajkovskog 40“ autor Piter Vaterdrinker vodi čitaoce na vrtoglavo putovanje kroz rusku istoriju, dok ispisuje odu podeljenoj duši Rusije i prikazuje sopstvenu borbu sa životom.

Može li selidba u drugu zemlju da predstavlja ne samo promenu mesta već i promenu vremenske dimenzije, pita se Piter Vaterdrinker, autor knjige „Ulica Čajkovskog 40“, koja je žanrovski između fikcije, istoriografije i ličnog dnevnika. Jedan mladi Holanđanin zamenio je udobnost i izobilje svoje domovine neizvesnošću Sovjetskog Saveza neposredno pred raspad imperije, krajem osamdesetih godina prošlog veka. Vođen radoznalošću, dozom avanturizma ali i zaljubljenošću u jednu namučenu i iskrenu Ruskinju, odlučuje da sa diplomom pravnika i znanjem ruskog jezika otpočne posao turističkog vodiča u Moskvi i Lenjingradu, koji će ubrzo postati ponovo Sankt Peterburg.

Sa velikim poznavanjem istorije ne samo carske Rusije već i revolucionarnih  oktobarskih događaja koji će 1917. potresti svet, on ide tragom davnog američkog prethodnika Džona Rida i ispisuje stranice o novoj revoluciji koja se odvija nakon pada Berlinskog zida. Ekonomski ali pre svega politički potresi ponovo pogađaju običan narod, koji radi za šaku obezvređenih rubalja (zvali su ih „drvene rublje“), stoji u redovima za namirnice kako je već navikao tokom decenija i strepi od promena koje dolaze sa vrha posustalog državnog aparata.

Pokušavajući da organizuje život, ali i sumnjive poslove sa novom elitom kojoj ne veruje i koju suštinski prezire, autor nam priča epizode iz istorije ove moćne i ogromne zemlje koja kao da se oduvek hranila samo krvlju svog naroda. Novi bogataši koji su preko noći oteli tokove zdravog novca uživaju u neopisivom luksuzu i bahanalijama, koje su zastrašujuće u svojoj opijenosti moći i luksuzom i po tome se ne razlikuju od nekadašnjeg obesnog plemstva, čija je neosetljivost na patnje kmetova i mužika i dovela do krvave komunističke revolucije.

Ima u ovim redovima nešto od atmosfere Turgenjeva i opisa plemićkog života u gnezdima, besciljnosti i prefinjenog apsurda iz Čehovljevih pripovedaka, svedočenja iz memoara Nine Berberove pre nego što je zauvek napustila Rusiju, tragedije svih emigranata koji su gladovali u ledenim sobičcima širom Zapadne Evrope, pa i beznađa poslednjeg Solženjicinovog dela koje je nazvao „Rusija u provaliji“, jer je tako video svoju zemlju nakon propasti socijalizma.

Vaterdrinker bira za naslov veoma karakterističnu adresu, ulicu nazvanu ne po slavnom kompozitoru već po nekom od brojnih revolucionara koji su menjali lice Rusije. Tu su živeli veliki pisci i drugi umetnici, kasniji kažnjenici i progonjeni, koji su se sećali udobnosti salonskih stanova ili skučenih, čađavih sobica, na koje su posle Oktobarske revolucije deljeni aristokratski stanovi kako bi primili što više stanara. U jednom takvom sobičku odeljenom zavesom pisao je Josif Brodski svoje prve velike stihove pre nego što će zauvek napustiti Lenjingrad i patiti za njim do kraja života.

Dnevnik autorovog života u Rusiji obuhvata i detalje iz njegovog privatnog života, odnos sa roditeljima koji su ostali u Holandiji, kao i prilagođavanje bračnom životu sa Julijom, koja predstavlja metaforu ruske duše, melanholiju, tugu i surovost koji su je klesali.

Čitaoci kojima je bliska književnost i istorija poslednja dva veka u Rusiji, od revolucije dekabrista i proterivanja oficirske elite u Čitu, daleki grad na krajnjem Istoku (obavezno pročitati roman „Gutljaj slobode“ Bulata Okudžave), pa sve do dramatičnih događaja oko Krima, koji su doveli do rata sa Ukrajinom koji još traje, dakle načitanim čitaocima ovaj roman biće prava poslastica u smislu intelektualnog putovanja. Ono drugo, životno putovanje, začinjeno i sopstvenim gorskim iskustvima prevrata, građanskih ratova i revolucija, samo će nas učvrstiti u uverenju da je ljudska surovost neograničena i da treba dugo i strpljivo čekati dok se pod krastom najstrašnijih nagona uništenja ne pojavi samo jedan zrak lepote. I da u svemu tome Rusija nije izuzetak, osim u svojoj ogromnosti prostranstava, koji čoveka stavljaju u poziciju mrava.

I kad nam se učini, kako je Puškin pisao, da je „mnogo ružno u našoj Rusiji“, odnekud izviru i u Vaterdrinkerovoj prozi optimizam, humanost i nada. Tako poslednji zaostatak iz Pandorine kutije autor koristi da zemlju koju je odabrao za život iz razloga koji ni njemu samom nisu do kraja jasni, ipak prikaže kao uspavanog džina koji, kao u bajci, može da postane i dobar ako ga na to navedu prave okolnosti.

Autor: Aleksandra Đuričić

Izvor: časopis Bukmarker, br. 48