Prikaz romana „Ukus straha“ Zorana Petrovića: Žanrovska logika na domaćem terenu
Sve je više naših autora koji se opredeljuju za žanrovski izraz, i to posebno za psihološki triler i kriminalistički roman, tako da srpska trileraška scena pokazuje jasan uzlazni trend. Na listi svežih žanrovskih naslova, „Ukus straha“ Zorana Petrovića izdvaja se po tome što se eksplicitno bavi temom profilisanja serijskih ubica iz ugla forenzičke psihologije – doduše na pojednostavljen i pristupačan način.
Prolifični Petrović, do sada pre svega poznat po epskoj fantastici i hororu („Rizničar tajni“, „Kletva usnule varoši“, serijal Praznik zveri), u svom novom romanu uplovljuje u uzburkane triler vode, te donosi priču o potrazi za sadističkim ubicom koga za zločine nadahnjuju bajke, i sve to dato u lokalnom kontekstu, što je samo po sebi zanimljivo, jer naša zemlja nije poznata po serijskim ubicama, niti su takvi slučajevi česta građa domaće književnosti.
Kada misteriozni ubica u „Ukusu straha“ počne svoj krvavi pir, šefica Odseka za krvne delikte, Kristina Preradović, poziva u pomoć svog nekadašnjeg kolegu Petrovića (da, glavni junak ima isto prezime kao autor), bivšeg profajlera, sada profesora kriminologije na Univerzitetu u Beogradu. Kristini i Profesoru ubrzo postaje jasno da je svirepi zločin deo serije koja ima veze sa ubistvima od pre osam godina koje je počinio prepredeni Vuk koji je sada u zatvoru. Žrtve i zločini se gomilaju i čini se da niko nije siguran i van domašaja novog ubice, uključujući tu i one koji te zločine istražuju.
Roman ne skriva svoje uzore – „Ukus straha“ je nadahnut radovima Tomasa Harisa („Kad jaganjci utihnu“), koji je ionako inspiracija svih koji pišu o serijskim ubicama, ali se posebno vidi uticaj Krisa Kartera („Žig smrti“), koji je poslednjih godina postao izuzetno čitan u Srbiji, zahvaljujući romanima o detektivu Robertu Hanteru i njegovim suočavanjima sa sadističkim serijskim ubicama.
Petrović prepoznaje žanrovsku logiku i koristi je na domaćem terenu. Njegov ubica je jeziv, metode su složene, a dinamika između inspektorke Preradović i Profesora daje dodatni narativni sloj. Psihologija straha, mehanizmi traume i pitanja krivice – sve su to teme koje Petrović provlači kroz svoj zaplet, trudeći se da ide ukorak sa najčitanijim svetskim uzorima, a da istovremeno ostane veran domaćem miljeu. Brutalnosti ne manjka i ona je, da upozorim one sa slabijim živcima, prilično nesputana.
Autor: Đorđe Bajić, pisac, književni i filmski kritičar
Izvor: Nedeljnik
Prolifični Petrović, do sada pre svega poznat po epskoj fantastici i hororu („Rizničar tajni“, „Kletva usnule varoši“, serijal Praznik zveri), u svom novom romanu uplovljuje u uzburkane triler vode, te donosi priču o potrazi za sadističkim ubicom koga za zločine nadahnjuju bajke, i sve to dato u lokalnom kontekstu, što je samo po sebi zanimljivo, jer naša zemlja nije poznata po serijskim ubicama, niti su takvi slučajevi česta građa domaće književnosti.
Kada misteriozni ubica u „Ukusu straha“ počne svoj krvavi pir, šefica Odseka za krvne delikte, Kristina Preradović, poziva u pomoć svog nekadašnjeg kolegu Petrovića (da, glavni junak ima isto prezime kao autor), bivšeg profajlera, sada profesora kriminologije na Univerzitetu u Beogradu. Kristini i Profesoru ubrzo postaje jasno da je svirepi zločin deo serije koja ima veze sa ubistvima od pre osam godina koje je počinio prepredeni Vuk koji je sada u zatvoru. Žrtve i zločini se gomilaju i čini se da niko nije siguran i van domašaja novog ubice, uključujući tu i one koji te zločine istražuju.
Roman ne skriva svoje uzore – „Ukus straha“ je nadahnut radovima Tomasa Harisa („Kad jaganjci utihnu“), koji je ionako inspiracija svih koji pišu o serijskim ubicama, ali se posebno vidi uticaj Krisa Kartera („Žig smrti“), koji je poslednjih godina postao izuzetno čitan u Srbiji, zahvaljujući romanima o detektivu Robertu Hanteru i njegovim suočavanjima sa sadističkim serijskim ubicama.
Petrović prepoznaje žanrovsku logiku i koristi je na domaćem terenu. Njegov ubica je jeziv, metode su složene, a dinamika između inspektorke Preradović i Profesora daje dodatni narativni sloj. Psihologija straha, mehanizmi traume i pitanja krivice – sve su to teme koje Petrović provlači kroz svoj zaplet, trudeći se da ide ukorak sa najčitanijim svetskim uzorima, a da istovremeno ostane veran domaćem miljeu. Brutalnosti ne manjka i ona je, da upozorim one sa slabijim živcima, prilično nesputana.
Autor: Đorđe Bajić, pisac, književni i filmski kritičar
Izvor: Nedeljnik
