Prikaz romana „Tiho teče Misisipi“: Dekonstrukcija unutrašnjeg sveta
Roman „Tiho teče Misisipi“ Vladimira Tabaševića, koji sada čitamo u jubilarnom izdanju sa autorovim osvrtom i predgovorom reditelja istoimene predstave Ivice Buljana, spoj je meditativne proze, smislene introspekcije i jasnih tragova poetskog pedigrea i doživljaja sveta.
Roman prvenac „Tiho teče Misisipi“ Vladimira Tabaševića ove zime proslavio je deset godina postojanja, što je obeleženo novim izdanjem Lagune, koje nam, osim poznatog teksta tog (i na ova čitanja) izvrsnog književnog dela, donosi i odeljak poznat pod ukorenjenom sintagmom Reč autora, kao i predgovor pozorišnog reditelja Ivice Buljana, koji je pre nekoliko godina osmislio i režirao teatarsku ispostavu „Misisipija“ u Beogradskom dramskom pozorištu.
Kao što je možda i šire poznato i shvaćeno, „Tiho teče Misisipi“ je, između i povrh svega ostalog, i roman potrage za jezikom, odnosno, potrage za potencijalima jezika, nekako uvek u manjoj ili većoj meri i društveno ustrojenog i kodiranog, da što neposrednije i upečatljvije ovaploti ona stanja duha i duše koja su možebiti odveć apstraktna za direktno preneti u narativne medije, a što (lepa) književnost, uz svu svoju sklonost ka eksperimentu i opštoj dekonstrukciji svega i svačega, uključujući tu i izraz i smisao postojanja, i dalje predstavlja. U tom smislu u toj svojoj Reči autora Vladimir Tabašević ističe i sledeće: „Kada veštački jezički modeli lako mogu da ispišu i linearne naracije, upute, naredbe, ispovesti – dovoljno konzistentne i ubedljive, neophodno je da humani jezički modeli budu krajnje ’nerazumljivi’ i da budu izraz dubokih intuicija i slutnji, pre nego bilo kakve angažovanosti u poretku ovakvog ’smisla’.“ Sa (naravno, samo uslovno i metaforički) druge strane u tom svom Predgovoru ovom izdanju pomenuti Ivica Buljan naglašava da (ovaj) „Tabaševićev roman odbija svaki poredak, ne zato što je radikalan, nego jer je potpun, jer je jedini način da se opiše istina taj da se više ništa ne kaže.“
A mimo priče o otklonu i preziru prema poretku i slepom poštovanju uvrežene hijerarhije ovog ili onog podsoja, i na ova (nova, naravno, dobronamerna) čitanja, u potpunosti svesno lišena lakog i brzo poroznog i kvarljivog cinizma naknadne pameti, „Tiho teče Misisipi“ pleni tom, čini se, posve organskom jedinstvenošću, gde se već na prvim stranicama pred očima i umovima čitalaca krajnje srodno, suptilno i elegantno kristalizuje spoj meditativne proze, smislene i svrsishodne introspekcije i jasnih tragova poetskog pedigrea/praizvorišta i doživljaja sveta (ponajpre onog unutrašnjeg i neretko eruptivnog), koji treba što nadahnutije i osobenije opisati. Taj zadatak je tim zahtevniji što se ovaj lirski jasno intoniran
roman toka svesti (napupele i ustreptale) ne samo zadržava unutar nekakvog koordinantnog sistema stvarnosne i proze bržeg/ekonomičnijeg izraza, već i stoga što se „Misisipi“ bavi retrospektivnom dekonstrukcijom jednog iznimno bogatog unutrašnjeg sveta.
Do tog cilja Tabašević je već u ovom svom proznom debiju stigao pravoverno se oslanjajući na moć (za njega sada već i tipičnih) ekstremno verbalizovanih introspektivnih „tirada“, neretko i mahnitog i zamanog ritma, a koje nam takve jasno predočavaju evoluciju jednog mladog duha upravo na tački iskustava koja će se ubrzo pokazati kao veoma transformativna, a sve to i uz fon priče koja se tiče telesnih promena kada biće upada u, kako je navedeno u ovom delu, „zajedničku optiku“. A narečeno vreme u smislu grube hronologije u „Misisipiju“ je tek varljiva i upitna iluzija; kako već i stoji u finišu te poezije onim pomalo mitskim „drugim sredstvima“:
Denijevo pismo kliza kroz rat, baba-partizanka čeka, sama, gleda u nebo, unproforci bacaju karamele deci, bacaju im ribe, Španci, bacaju ribe u konzervama, pastrmke koje je neko mrežama vadio i tovario ih, onako ljigave i polužive, tovario ih na brod i odvozio ih nekud, milione malih pastrmki u kojima je moglo da se vidi nebo, jer su sijale sa još ono malo života u sebi...
Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 61
