U moru knjiga za decu, hibridnih žanrova i formi, retkost je kada se objavi klasično delo i još delo koje je čitano i koje sa estetske strane zaslužuje pažnju književne javnosti. Upravo takav je roman za decu „Tajne dedinog kofera“ Bojana Ljubenovića, duhovita, ali i poučna knjiga namenjena deci četvrtog i viših razreda osnovne škole.

Ovo je realistički roman o dečjoj družini, može se reći da pripada i žanru avanturističkog romana za decu, a ima i elemenata detektivskog. Na planu tematike uneo je novinu u odnosu na savremenu produkciju, jer pripoveda savremenu priču u predelima koji su spoj urbane sredine i planinske vrleti. Pred kraj prethodnog veka česti su bili romani koji su donosili priče iz davnina i uglavnom se odvijali po šumama i gorama. Kasnije je radnja bila smeštena, uglavnom, u urbani prostor, da bi Ljubenović spojio ta dva sveta i pomešao ih.

Knjiga ima relativno pojednostavljenu strukturu, priče su date u posebnim poglavljima i svako ima naslov, poput: Raspust, Cvetko, Nadimak, Britva, Cokule... Radnja započinje kada dečak, Beograđanin, završava školsku godinu. Inače potiče iz imućne porodice koja je svoje dete svake godine vodila na more i to na neke daleke destinacije. Ognjen je odličan đak, međutim, na kraju te školske godine on prvi put ne može da ode na more jer roditeljska firma upada u finansijske teškoće. Oni ga šalju da provede letnji raspust u selo Jabukovo, na planini, negde u Srbiji, kod bake i deke gde je veoma malo puta bio, možda na dan-dva, ali nikada nije tamo proveo čitav raspust. Naravno, Ognjen je užasnut zbog te činjenice, to mu se ne dopada, njemu se ide negde na more, selo je za njega strani pojam. Dolazi u Jabukovo, ali ga dočekuju neki dečaci i devojčice iz tog sela koji, takođe, nisu oduševljeni njegovim dolaskom, dolaskom dečaka iz velikog grada. To nepoznavanje jednih i drugih spontano dovodi do početnog animoziteta.

Ognjen, koji zbog spleta životnih okolnosti umesto na moru raspust provodi na planini, u dedinom selu, upoznaje nove drugare, a rešenje za to kako da ga oni prihvate u svoje društvo nalazi u starom koferu svog dede. Građu za pripovest pisac je našao u realnom životu, a okosnica romana prati jedno leto u životu glavnog junaka. Prikazane su ovozemaljske radosti, igre, poetizovana stvarnost jednog dečaka, sa naglašenom vedrinom. Roman „Tajne dedinog kofera“ kao istaknutu crtu ima humor i istovremeno je prožet vrednostima koje pisac stavlja iznad svih, a to su ljubav i prijateljstvo, sreća i solidarnost.

Njegov junak, kao većina u romanima za decu, mora da se dokaže pre nego što biva nagrađen, mora da prođe svojevrsnu inicijaciju za prijem u družinu. Deca iz sela, da bi ga primila u svoje društvo, počinju da mu postavljaju razne zadatke koje on, sa većom ili manjom mukom, treba da ispuni kako bi postao deo družine. To mu u početku ne ide baš najbolje, a onda jednog dana u kredencu nalazi stari dedin kofer koji želi da baci, ipak ga otvara i unutra nalazi neke sasvim obične predmete – jednu lulu, jedan zub, jedan perorez itd. Ispostavlja se da svaki predmet koji deda čuva u tom koferu ima neku priču iza sebe, i to vrlo zanimljivu, iz dedinog života. Otkrivajući tajne tih predmeta Ognjen otkriva i biografiju svog dede koja je vrlo interesantna, bogata, i zaključuje da je deda zaista bio avanturista, čime postaje vrlo snažna figura u romanu. Njemu ti dedini saveti i priče pomažu da reši jedan po jedan, uslovno rečeno, zadatak koji mu deca iz sela postavljaju kako bi postao njihov drug. Te prepreke i priče traže nekakva detektivska rešenja, a u sledu akcija proizišlih iz tih rešenja strukturirana je priča.

Priče mogu da se dožive i kao univerzalne jer su poruke koje romanopisac upućuje takve, vanvremenske, da su u životu najvredniji ljubav i prijateljstvo, da budemo srećni i solidarni, da pomažemo jedni drugima. Roman ima žanrovske odlike klasičnog romana za decu, a pisac je u autopoetičkim osvrtima istakao kako poštuje tzv. „staru školu“ (old school) pisanja i kako je želeo da napiše jedan roman koji bi bio kao knjige koje je nekad, on sam, čitao u detinjstvu jer je pretpostavljao da bi se to moglo dopasti današnjoj deci. Bio je u pravu, roman je na listama najčitanijih.

Ovo je klasična pripovedna forma romana, napisan je kao svojevrstan omaž Branku Ćopiću, a na početku je i posveta ovom velikom srpskom piscu. Čak glavni lik Ognjen pronalazi upravo knjigu „Orlovi rano lete“ u ormaru kod dede, čita je prvi put i oduševljen je, tako da je Ljubenović i vrlo jasno tematizujući taj roman ukazao na intertekstualne veze ova dva dela. Čitava knjiga je pisana u ćopićevskom stilu, te mogu da se uspostave brojne paralele između Ćopićevog i Ljubenovićevog romana. Sličnosti su očigledne na planu organizacije pripovedanja, u izražavanju humora, u prisustvu i opisima avantura dečje družine i odnosima među decom koji su članovi tih kružoka. Portretisanje likova je na tragu Ćopićeve empatične karakterologije – Ljubenović takođe u svom romanu opravdava postupke likova, čak i kad su nesmotreni. Glas razuma je kao kod Ćopića devojčica, Lunja, a ovde su to Mica Tetka i Iris zvana Srna.

Sporedni likovi su uglavnom dobrodušni, čak i kada, recimo, zajedljivo komentarišu novopridošlicu i razmišljaju da li bi on želeo da se druži s njima i o tome da li oni žele da ga prime u društvo, i sve to rade s puno humora. Branislav Nušić i njegov čuveni roman „Hajduci“ o dečačkoj družini može da se dovede u vezu sa Ljubenovićevim – glavni junaci, poput Nušićevih, imaju uz imena i nadimke, sada su to: Mile Upitnik, Ika Bajka, Nidža Pritka, Žika Cokula, Cile Viljuška. Portretisanje likova vidljivo je već i u njihovim nadimcima, kojima ističu neke njihove osobine ili angedote koje se za njih vezane. Ipak je ovaj roman na planu fabule odmaknut od čuvene knjige koju su svi čitali („Orlovi rano lete“) i ima dodirnih tačaka sa nekim modernim, svetskim romanima, kao što su Letopisi Narnije. Tu, u prvom tomu „Lav, veštica i orman“, četvoro dece (doduše oni su sestre i braća, nisu drugovi, ali predstavljaju družinu), svoj čaroban svet nalaze u ormanu, dok ga Ognjen pronalazi u dedinom koferu. U Ljubenovićevom romanu jedan dečak je nasuprot svih, pokušava da ga družina prihvati, na kraju u tome uspeva i to je najveća pobeda i pouka romana – da je sticanje prijatelja jedna od najvažnijih stvari u životu.

Odrasli u pomenutom Ćopićevom delu imaju epizodne uloge, dok u „Tajnama dedinog kofera“ jedino lik dede igra veću ulogu, poput nekog heroja, te bi se mogao uporediti, opet, s Ćopićevim neustrašivim Nikoletinom Bursaćem. On je blagonaklon prema svom unuku, a priče o predmetima iz kofera otkrivaju njegovu prošlost, kao malog heroja u borbi protiv fašista u Drugom svetskom ratu i još mnogo toga. Kultura poštovanja starijih, jačanje veze sa dekama i bakama razvijena je kroz celokupan tok priče, podstiče poštovanje svojih predaka, ukazuje na njihovu bitnu ulogu u vaspitavanju dece.

Roman karakterišu izražajna osobenost prilagođena dečjem dobu, jasnost u pripovedanju, racionalna dovršenost, kratkoća, neopterećenost prevelikim brojem epizodnih priča ili deskripcijama, opisima pejzaža. Knjiga ima nekoliko crnobelih ilustracija, kao što su se knjige nekad pisale, što se pokazuje kao vraćanje pravim vrednostima.

U ovoj knjizi, kao i kroz celokupno Ljubenovićevo stvaralaštvo, veoma je bitan smeh, stiče se utisak da je njegova misija u književnosti da nasmeje čitaoca – njegov književni izraz odlikuje nadasve humor. Pored toga, što knjiga ima za cilj da nasmeje, ona mladog čitaoca treba i da nešto nauči. Ljubenović je veoma uspešno spojio didaktičku funkciju romana sa estetskim kriterijumima bitnim za poimanje svakog uspelog dela lepe književnosti. Pred nama je jedna umetnički vredna i uspela knjiga koja pleni, nadasve humorom, ali i poukama i svojom jednostavnošću izraza i univerzalnim porukama.

Autor: Prof. dr Slađana Milenković