Prikaz romana „Sviftovi: Rečnik nevaljalaca“: Knjiga za decu koju će voleti i odrasli

Postoje knjige zbog kojih vam je krivo što ste ih tek sada otkrili. Kod mene je to bio slučaj sa romanom „Sviftovi: Rečnik nevaljalaca“. Ako mi se sada dopala u ovoj meri, mogu samo da zamislim šta bi bilo da sam je čitala sa deset ili dvanaest godina.

Čari knjiga za mlađe čitaoce

Kao neko ko je odrastao uz avanture Moli Mun, gutao knjige iz serijala Serija nesrećnih događaja, obožavao priče Roalda Dala, odrastao uz Adamsove, a kasnije zavoleo gotovo svaki film Tima Bartona, bila sam ubeđena da sam već pročitala sve što ovaj podžanr može da ponudi. Mislila sam da više ne postoji knjiga koja može da me iznenadi na taj način. I, naravno… pogrešila sam.

Sinopsis me je odmah privukao, ali je knjiga nekako stalno završavala na listi „pročitaću uskoro“. Tek sada, kada je došla na red, mogu samo da kažem: zašto je nisam ranije pročitala. Ne pamtim kada sam toliko puta naglas prasnula u smeh čitajući roman namenjen mlađoj publici, niti toliko puta zastajala da podvučem neku rečenicu samo zato što je bila dovoljno duhovita ili maštovita da poželim da joj se vratim.

Da, ovo jeste roman za mlađe čitaoce, ali „Sviftovi“ imaju onu vrstu atmosfere i humora koja lako prelazi granicu uzrasta, naročito ako volite ekscentrične porodice, pomalo mračne priče, misterije, vrcav humor i dobru igru reči.

I nije stvar samo u nostalgiji. Knjiga ne funkcioniše zato što nas podseća na nešto što smo voleli kao deca, već zato što je sama po sebi dovoljno duhovita, maštovita i neobična da joj se prepustite bez obzira na to koliko godina imate.

Proba sahrane kao zabavan uvod u priču

Ako postoji način da odmah shvatite kakva vas priča čeka, onda je to prvi događaj u ovom romanu. Knjiga ne počinje tipičnim uvodom – školom ili misterioznim pismom koje stiže u pogrešne ruke. Ne. Ona počinje probom sahrane, koja, naravno, pođe potpuno naopako.

Već posle nekoliko stranica jasno vam je da pravila koja važe u svim drugim porodicama ovde jednostavno ne postoje. Bet Linkoln ne pokušava posebno da objasni zbog čega su Sviftovi toliko neobični; ona ih prosto pušta da budu ono što jesu, dok čitalac postepeno shvata da je kod njih gotovo sve što bi nama bilo krajnje neobično zapravo deo svakodnevice.

Od prvog trenutka ulazimo u ogromnu kuću Sviftovih, upoznajemo njene članove i otkrivamo lavirint živice, porodične tajne stare generacijama, zamke u biblioteci – gde su, sasvim logično, jedino trileri bezbedni za čitanje – i rodbinu koja je podjednako šarmantna koliko i sumnjiva. A onda neko pokuša da ubije jednog člana porodice, i to baš tokom velikog porodičnog okupljanja. Tu počinje prava misterija.

Šta da vam ime određuje čitavu sudbinu?

Najgenijalnija ideja ovog romana, barem meni, nije sama misterija, pa čak ni činjenica da je porodica Svift toliko velika i neobična, već način na koji su njihova imena povezana sa čitavim konceptom porodice.

Kada se rodi novo dete, iz drevnog porodičnog rečnika bira se njegovo ime. Međutim, ime ovde nije samo način da ga razlikujete od ostalih. Ono nosi značenje, određuje očekivanja i na neki način postaje deo karaktera osobe koja ga nosi.

Tako upoznajemo Vrtloga, Đavoliju, Srećku, Fenomenu, Grozomoru, Mrgudu, Floru, Faunu, Kreposnika, Baštinu i, naravno, Arhitetku Zluradu. Svako od tih imena govori nešto o osobi koja ga nosi – o njenim osobinama, manama, vrlinama ili o tome kako je porodica doživljava. Kao da to samo po sebi nije dovoljno neobično, svako dete po rođenju dobija i sopstvenu nadgrobnu ploču sa uklesanim imenom i definicijom, tačnije značenjem reči po kojoj je nazvano. Morbidno? Pomalo. Genijalno? Apsolutno.

Rečnik i moć reči – da li vlastito ime zaista određuje ko smo?

Polako čitaocima postaje jasno zašto se u nazivu knjige nalazi i „Rečnik nevaljalaca“. Rečnik nije samo zanimljiva porodična relikvija, već predmet koji u sebi čuva istoriju Sviftovih i predstavlja neku vrstu temelja njihovog identiteta. Upravo iz toga proizlazi jedno od zanimljivijih pitanja koje roman postavlja: koliko smo zaista slobodni da postanemo ono što želimo ako su nam drugi već unapred odredili ko smo? Da li je neko zaista zlurad, đavolast ili srećan, samo ako se tako zove?

Latinska izreka Nomen est omen počiva na ideji da je u imenu sadržana sudbina, a Bet Linkoln ovu ideju koristi mnogo kreativnije nego što bi se na prvi pogled očekivalo. Đavolija, glavna junakinja, ne želi da prihvati da njen život mora da izgleda onako kako njeno ime sugeriše. Ako se zove Đavolija, znači li to da mora da pravi probleme? Ako je neko Fenomena, mora li nužno biti genije? A ako se neko zove Srećka, da li je sreća zaista nešto što joj je unapred namenjeno?

Ispod ovih naizgled jednostavnih pitanja krije se mnogo ozbiljnija priča o identitetu i očekivanjima. Koliko nas oblikuje porodica? Koliko dugo nosimo etikete koje smo dobili još kao deca? I koliko smo spremni da se pobunimo protiv predstave koju su drugi već stvorili o nama?

Đavolijina potreba, kao i njenih sestara i rođaka, da pronađe sopstveni put upravo zbog toga nije samo deo zapleta. Ona je i jedno od pitanja koje roman postavlja čitaocu, bez obzira na njegove godine.

Magija jezika na svakoj stranici

Ako bih morala da izdvojim jednu stvar koja me je posebno iznenadila, to bi bio jezik. Bet Linkoln očigledno obožava reči i igra se njima sa takvom lakoćom da sam knjigu podjednako čitala zbog zapleta i zbog načina na koji je napisana. Ta logofilija ne ogleda se samo u imenima likova već i u stilskim figurama, dijalozima i opisima.

Svaka stranica krije malu dosetku ili neočekivanu asocijaciju koja vas natera da zastanete. Kipovi nisu prosto očišćeni nego su „izribani iza ušiju“, a lik nije samo dosadan nego je „poput odlaska kod zubara“ – možda ga ne volite, ali ne možete ga baš uvek izbeći.

Takve sitnice čine ogromnu razliku. Nisu tu samo da bi bile duhovite, već daju priči ritam i karakter, a istovremeno pokazuju koliko autorka ozbiljno shvata jezik, čak i kada piše za mlađe čitaoce. Pogotovo ćete uživati u šegačenju do smrti (jer reči se u ovoj porodici uzimaju smrtno ozbiljno). Dok sam čitala, imala sam utisak da se autorka neizmerno zabavljala pišući ovu priču. I ta radost se oseća.

Roman prvenac kao delo iskusnog pisca

Iznenadila me je činjenica da je ovaj roman prvenac Bet Linkoln. Da mi je neko rekao da iza ove knjige stoji autorka sa deset ili petnaest objavljenih romana, poverovala bih bez razmišljanja. Toliko je samouvereno i vešto napisana da se čini da ju je napisao neko iza koga stoji mnogo više iskustva. Zato nije ni čudo što je roman postao bestseler Njujork tajmsa i osvojio nagrade poput Barnes & Noble Children’s & YA Book Award i Nero Book Award za književnost namenjenu deci.

Prevod koji zaslužuje poseban aplauz

Veoma retko proveravam ko je preveo knjigu. Ako prevod funkcioniše, jednostavno nastavim da čitam i ne razmišljam previše o tome koliko je posla bilo potrebno da bi tekst zvučao prirodno. Ovde sam, međutim, napravila izuzetak.

Morala sam da proverim ko stoji iza prevoda, jer je prevođenje romana, u kojem se veliki deo koncepta zasniva upravo na značenju reči, izuzetno težak zadatak. Potrebno je sačuvati humor, simboliku i karakterizaciju, a istovremeno napraviti tekst koji neće zvučati kao prevod.

Dijana Radinović, prema mom mišljenju, obavila je epohalan zadatak. Imena poput Đavolije, Fenomene, Vrtloga ili Srećke zadržavaju ideju i funkciju originala. To je ona vrsta prevoda koji prestanete da primećujete zato što jednostavno funkcioniše, pa sama priča zvuči kao da je originalno napisana na srpskom jeziku. Pošto u poslednje vreme mnogo više čitam na engleskom, uhvatila sam sebe kako tokom čitanja uživam u bogatstvu sopstvenog jezika. Neke reči odavno nisam pročitala, pa i čula, neke sam gotovo zaboravila, a neke sam ponovo otkrila kroz kontekst. Ako je ova knjiga uspela da osveži moj rečnik, mogu samo da zamislim koliko će toga usput usvojiti mlađi čitaoci, i to bez osećaja da ih neko tera da uče.

Kuća Sviftovih – jedan od najboljih likova u knjizi

U književnosti postoje kuće koje zauvek ostanu urezane u pamćenju čitalaca. Nakon čitanja ove knjige na taj spisak dodajem i kuću porodice Svift.

Ogromna je, puna tajnih prolaza, zaboravljenih prostorija, lavirinata, neočekivanih predmeta i ružnih slika po zidovima iza kojih se, naravno, često nešto krije. Kuća nije samo kulisa za radnju, već prostor koji kao da diše zajedno sa svojim ukućanima.

Tokom čitanja činilo mi se da je istražujem zajedno sa Đavolijom, zbog čega me je posebno obradovala mapa kuće koja se nalazi na kraju knjige. Možda deluje kao sitnica, ali ovakvi detalji, uključujući povremene ilustracije kroz knjigu, doprinose tome da kuća ne ostane u glavi čitaoca samo kroz njene opise, već ključan deo romana.

Porodica kakvu još niste upoznali… ili možda jeste?

Jedna od najvećih snaga romana jesu njegovi likovi. Iako Sviftovih ima mnogo, nijednog trenutka nije bilo problema da ih razlikujem, jer je Bet Linkoln svakome dala dovoljno izraženu ličnost.

Đavolija je radoznala, tvrdoglava i večito spremna da upadne u nevolju, dok Fenomena svoju inteligenciju koristi kao jedan od glavnih alata u rešavanju misterije. Srećka, uprkos naizgled sasvim običnom imenu, takođe u sebi krije više nego što se na prvi pogled čini.

Tu su i Vrtlog, Arhitetka Zlurada, Kuvarica i čitava galerija rođaka koji su sumnjivi, simpatični, ekscentrični i, što je najvažnije, međusobno dovoljno različiti da nijedan ne ostane samo još jedno ime na porodičnom stablu.I upravo zato ova velika porodica ne deluje pretrpano. Svako ima svoju funkciju, temperament i mesto u priči.

Porodicu ne čine samo krvni srodnici, normalno...

Još jedan od detalja koji mi se posebno dopao jeste odnos Kuvarice prema porodici. Ona nije rođena kao Svift i ne pripada njihovom porodičnom stablu, ali je bez ikakve sumnje njen deo. Brine o njima, štiti ih i razume, a zauzvrat je ukućani prihvataju kao nekoga ko im pripada.

Dopalo mi se što Bet Linkoln ovu ideju ne pretvara u veliku pouku koju mora posebno da objasni čitaocu. Jednostavno je prikazuje kroz odnose među likovima. Porodicu ne čini samo krvno srodstvo, već i ljudi koje pustimo u svoj život, kojima verujemo i koji ostaju uz nas. Sa druge strane, neki od najbližih Đavolijinih rođaka i nisu baš simpatični, što je opet nešto svojstveno svim porodicama.

Kada bi „Knives Out“ i „Porodica Adams“ imali dete…

Ako bih morala jednom rečenicom da opišem atmosferu romana, rekla bih da zamislite kako bi izgledalo kada bi se film „Knives Out“, serija „Porodica Adams“ i najbolja dela Roalda Dala našli u istoj knjizi.

Tokom velikog porodičnog okupljanja Sviftovi tradicionalno tragaju za davno zakopanim porodičnim blagom, ali potraga ubrzo pada u drugi plan kada dođe do pokušaja ubistva jednog člana porodice. Od tog trenutka priča dobija strukturu svojevrsnog „Klueda“: ko je kriv, ko laže, ko ima motiv i čiji alibi baš i nije toliko dobar koliko se čini?

Bet Linkoln vešto raspoređuje tragove, ali nikada ne vara čitaoca. Sve vreme imate osećaj da biste mogli sami da rešite slučaj, samo ako obratite dovoljno pažnje. Naravno, svaki put kada pomislite da ste konačno shvatili ko je krivac, dogodi se nešto što promeni tok priče.

Posebno mi se dopalo što autorka ne očekuje od čitaoca da samo sedi sa strane i čeka rešenje. Poziva ga da učestvuje u misteriji, povezuje tragove i sumnja zajedno sa likovima. A to je posebno bitno kod knjiga za decu i tinejdžere.

Zašto će ljubitelji Tima Bartona, porodice Adams i „Serije nesrećnih događaja“ obožavati Sviftove?

Poređenje sa Timom Bartonom mi nije palo na pamet samo zbog gotičke estetike. Postoji nešto u načinu na koji je čudno predstavljeno kao sasvim normalno, a ekscentričnost kao prirodan deo sveta, što me je neprestano podsećalo na njegove filmove.

Isto važi i za porodicu Adams. Sviftovi imaju sopstvena pravila koja ostatku sveta deluju suludo, ali su njima potpuno logična. Proba sahrane, nadgrobne ploče za decu, tajni prolazi i porodične tradicije, koje bi većinu ljudi naterale da pobegnu glavom bez obzira, njima su prosto deo života.

Sa „Serijom nesrećnih događaja“ roman deli nešto drugo – sposobnost da humor i mračnije teme postoje istovremeno, bez potrebe da jedno poništi drugo. A Roald Dal mi je pao na pamet zbog odnosa prema mladim čitaocima. Bet Linkoln očigledno veruje da deca mogu da razumeju složeniju priču, crni humor, neobične junake i jezičke dosetke, pa im ništa od toga ne pojednostavljuje samo zato što je knjiga namenjena njima.

Retko poželim ekranizaciju neke knjige. Uglavnom mi je dovoljno da priču sačuvam u sopstvenoj mašti i da likove i mesta zamišljam onako kako su se oblikovali tokom čitanja. Ovde sam, međutim, gotovo od prvih poglavlja počela da zamišljam kako bi izgledala filmska ili animirana adaptacija.

Knjiga koja poštuje inteligenciju čitalaca

Najviše cenim dečje knjige koje nikada ne potcenjuju svoju publiku, a „Sviftovi“ upravo to rade – kako treba.

Roman govori o identitetu, porodičnim očekivanjima, ljubomori među braćom i sestrama, pripadanju, gubitku, odgovornosti i poverenju, ali ništa od toga nije pretvoreno u lekciju koju čitalac mora da nauči. Bet Linkoln ne govori mladim čitaocima šta treba da misle. Daje im priču, likove i dovoljno prostora da sami dođu do zaključaka.

Upravo zato mi je na pamet pala misao književnog teoretičara Frenka Serafinija:

„Ne postoji dete koje mrzi da čita. Postoje samo deca koja još nisu pronašla pravu knjigu.“

Ne znam koliko bih mogla da se složim sa ovom rečenicom kada bismo je shvatili bukvalno, ali znam da sam tokom čitanja „Sviftova“ više puta pomislila na decu koja kažu da ne vole da čitaju, a zapravo još nisu pronašla priču koja im odgovara. Možda bi baš ova mogla da bude jedna od njih.

Humor za smeh naglas

Retko kada u recenzijama napišem da me je neka knjiga zaista nasmejala, jer pod tim ne mislim na simpatičnu rečenicu zbog koje se samo osmehnem. Mislim na onaj trenutak kada morate da spustite knjigu jer vam je neprijatno što se sami smejete onome što čitate. „Sviftovi“ su me nekoliko puta doveli upravo u tu situaciju.

Humor ne proizlazi iz jedne vrste fora, već kombinacije karaktera likova, apsurdnih situacija, jezika i njihovih međusobnih odnosa. Najbolje od svega je što ne budi osećaj da autorka pokušava da bude duhovita po svaku cenu. Likovi su toliko dosledno napisani da humor često nastaje i deluje sasvim prirodno iz onoga što rade i govore.

Autorka ne podilazi mlađim čitaocima. Ne objašnjava svaku šalu i ne spušta nivo jezika da bi im bilo „lakše“. Pretpostavlja da će čitalac razumeti, što je, po mom mišljenju, jedan od najvećih komplimenata koji dečja knjiga može da dobije.

Za koga su „Sviftovi: Rečnik nevaljalaca“?

Jednom rečju – preoporučila bih ih SVIMA! Ovo će biti moj Go-To poklon za rođendane u narednom periodu! Jer ovo je knjiga koju bih bez mnogo razmišljanja kupila detetu koje voli misterije, neobične junake i humor, ali i detetu koje još nije pronašlo roman zbog kog će zaboraviti na telefon i poželeti da pročita samo još jedno poglavlje.

Preporučila bih je i roditeljima koji traže poklon koji nije samo još jedna stvar koja će završiti zaboravljena na polici, nastavnicima i bibliotekarima koji žele da privuku mlađe čitaoce, ali i svima koji vole savremenu književnost za decu.

I da – kul tetkama! Ako želite da budete ona tetka koja ne dođe u posetu sa još jednom igračkom koju će dete zaboraviti za tri dana, već sa knjigom o kojoj će vam pričati narednih nedelja, smatram da je ovo veoma dobar izbor. Moje sestričine su male, ali će se ova knjiga svejedno pronaći u njihovoj biblioteci i strpljivo čekati da porastu. Jedva čekam da je čitamo zajedno!

Nemojte se iznenaditi ako dete završi brzo sa čitanjem knjige, ili počne da je brani od odraslih koji žele da je pozajme, ili vam sve vreme priča o njoj...

Knjigu bih preporučila i odraslima koji su trenutno u čitalačkoj blokadi. Ne zato što je „laka“, već zato što pruža dovoljno energije da vas ponovo zainteresuje za čitanje. Ako već neko vreme gledate u svoj TBR i nijedna knjiga vam ne deluje dovoljno zanimljivo, možda je vreme da pokušate nešto potpuno drugačije. Možda baš knjigu koju biste, na prvi pogled, kupili nekom klincu.

Konačan utisak

„Sviftovi: Rečnik nevaljalaca“ iznenadili su me na najbolji mogući način. Nadala sam se zabavnoj knjigi za mlađe čitaoce, a dobila roman koji je napisan znatno pažljivije od toga – sa odlično osmišljenim konceptom, sjajnom misterijom, neobičnim likovima i jezikom koji mi je bio gotovo jednako važan kao i sama priča.

Najviše mi se dopalo što ništa u ovoj knjizi ne deluje kao da je tu samo zato da bi zadovoljilo određenu „formulu“ za dečju književnost. Bet Linkoln se zabavlja jezikom, ima poverenja u svoje čitaoce i daje im složenu misteriju, dok svojim likovima dopušta da budu čudni, smešni, sebični, pametni, dosadni i simpatični, baš kao što su i ljudi u stvarnom životu. Vešto kombinuje različite motive i teme u sklopu priče koji joj daju dubinu.

Dok sam je čitala, više puta sam primetila kako se kikoćem, a još češće sam zastajala da podvučem neku rečenicu. Kada sam završila poslednju stranicu, prva pomisao bila mi je: Hoću još! I možda je upravo to najbolja preporuka koju mogu da dam. Jer ako jedna knjiga uspe da vas natera da odmah poželite još, da vam probudi onu radoznalost zbog koje ste kao dete okretali stranice brže nego što bi trebalo, i da vas, uz sve to, podseti da književnost za mlađe čitaoce nije nešto što moramo da prerastemo, onda je očigledno Bet Linkoln uradila nešto kako treba.

Autor: Tamara Stanojčić

Izvor: knjigolija.org