Prikaz romana „Sve boje tame“: O neočekivanim herojima
Misterija nestale osobe, triler i ljubavna priča prepliću se u novom romanu Krisa Vitakera „Sve boje tame“, otkrivajući šta se krije u senkama opsesije i zaslepljujućoj svetlosti nade.
Britanski autor Kris Vitaker („Visoki hrastovi“, „Sve poročne devojke“, „Počinjemo od kraja“) u jednom od razgovora na temu lepote i kulture čitanja ispovedio je sledeće: „Moje prve dve knjige su prošle dobro kod kritičara, ali računi se ne plaćaju nagradama, i ja sam u tom periodu radio tri posla kako bismo barem pregurali iz dana u dan, a pritom sam osećao da propuštam kako moja deca odrastaju... Sada sam ’pisac sa punim radnim vremenom’, i ne prođe nijedan dan a da ne pomislim koliko imam sreće pa zarađujem od toga što pripovedam priče, a i koliki su uticaj na moj život imale knjige. I sanjam o danu kada će i moja deca (a imam ih troje) posegnuti za nekom od mojih knjiga, mada, ako ću biti potpuno iskren, bio bih zadovoljan i ako bi oni umesto toga barem pogledali filmsku ekranizaciju nekog od mojih romana.“
I, srećom po samog Vitakera i sada njegovo postojano brojno čitateljstvo, on je iznašao vlastitu formulu uspeha, i ne samo to – može se ustvrditi i da je našao podatnu mustru koja mu pomaže da izmiri ta dva zapravo samo načelno oprečna kraka unutar svog književnog stvaralaštva. U ovoj drugoj etapi/fazi Vitaker je zadržao odlike valjanog/zanatski kvalitetnog pisanja sa pitkošću izraza u ovom drugom delu pripovedačkog delovanja, pitkost kojoj se nema ama baš ništa smislenije zameriti.
Uzorak za proveru ispravnosti je upravo tu – njegov četvrti roman „Sve boje tame“ (preveo Marko Mladenović); u tom opravdano zamašnom čitalačkom izazovu (sa oko 700 stranica teksta) Vitaker pokazuje punu pripovedačku zrelost i odličnu autorsku formu, zahvaljujući kojima ovo delo može da se podiči i titulom zasluženog bestselera. Vitaker sugestivno poentira na dva suštinski prirodno komplementarna polja – na polju književnosti označene znakovitom sintagmom quality reading („kvalitetno štivo“), kao i na terenu učinkovite žanrovske literature, koja se, na sve to, može opisati i kao misterija i / ili triler, i kao ljubavna priča, i kao povest o sazrevanju i odrastanju, i kao retro-šik nostalgičarska priča o prohujalom vremenu.
Pritom, „Sve boje tame“ zadovoljavaju, sa koje god od navedenih kota da mu pristupimo, u nastojanju da što preciznije odmerimo kakvoću ovog gabaritnog, slojevitog i složenog dela, koje se čita uz lakoću primerenu najuglađenijoj žanrovskoj literaturi, a da usredsređeniji čitaoci prirodno osete poriv da se u potpunosti prepuste lepoti i ujednačenosti stila i izraza sada na tom planu već iskusnog Vitakera.
Konture polaznog zapleta i sa njim uvezanog koncepta dovoljno se jasno naziru već u ovih prvih nekoliko rečenica zvaničnog sažetka: „Godine 1975. dolazi vreme promene u Americi. Vijetnamski rat se bliži kraju. Muhamed Ali se bori protiv Džoa Frejzera. A u malom gradu Monta Kler u Misuriju nestaju devojčice... Kada meta postane devojčica iz bogate porodice, pojavljuje se neočekivani heroj, lokalni dečak s nadimkom Povez, koji spasava devojčicu, ali ostavlja i bolne posledice tog dela.“
Naravno da je najmudrije i najcelishodnije pročitati čitav roman da bi se stekla puna impresija o njegovoj valjanosti, računajući tu i sitnije i diskretnije implikacije i finese, kao i sasvim očigledne dokaze valjanosti, ali neke stvari ovde prilično brzo postaju kristalno jasne. Recimo da Vitaker, dakle, tu tvori organski spoj whodunit misterije (potrage za ubicom) i dramatične priče šireg značejskog opsega; on iznalazi snage da, stvarajaći tu prilično usložnjenu misteriju, napravi u upečatljiv prikaz života civila tog doba, i na tom planu ovo delo dobija i posve zadovoljavajuće obrise sentimentalistički obojene povesti o jednoj epohi smislenijih života i postojanja.
U toj tački se nazire Stiven King (iz faze obeležene svetski poznatim i priznatim delima „To“ i „Leš“, a to je novela iz koje je proistekao film „Ostani uz mene“). King je ovde važna i rečita referenca, ali i prava mera jer ovaj roman ukazuje na moć dobre književnosti da dirne, ali i da podseti i nauči. Vitaker je sve to odlično naučio, i biće pravo zadovoljstvo pratiti njegov pripovedački razvoj, kao i evoluciju njegovih književnih moći.
Autor: Zoran Janković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 67
