Prikaz romana „Stari kalendar jedne ljubavi“: Prohujalo s revolucijom
Devedesetih godina dvadesetog veka imigrant ruskog porekla Valdas Batajev susreće se sa svojim zemljakom na groblju u Nici. Razgovor ih ubrzo dovodi do teme Krima. To je i prirodno: rečeno poluostrvo je po svojoj mondenskoj naravi ruski pandan Nici. S druge strane, Batajev je upravo na Krimu, gotovo osam decenija ranije, u avgustu 1913. doživeo prva značajna formativna iskustva. Tada je otkrio hipokriziju visokog društva na zabavama na kojima su učestvovali i njegov otac, ugledni petrogradski advokat Georgije Batajev, i Valdasova maćeha – lepa, mlada i neverna ljubiteljka pozorišta Lera. Ono što je još važnije, a što se glavnom junaku zbiva takođe na Krimu, jeste ljubav sa švercerkom i, ispostaviće se, njegovom zaštitnicom Tajom, koja odlučujuće utiče na Valdasa Batajeva da poželi da vodi život mnogo bliži istinskoj realnosti nego što bi mu ga priuštio mondenski svet pun licemerja i lažnog sjaja. Ambijent rizika, koji je iskusio na Krimu, biće prisutan duž njegovog života, ali neće uticati na Valdasov altruizam i želju da drugima bude dobro čak i dok njega sve boli.
U okolnostima Prvog svetskog rata i anticarističke revolucije novousvojeni princip tera glavnog junaka na konkretan angažman. Valdas Batajev postaje vojnik „belih“ Rusa, gubitničke strane u sukobu, i ratni ranjenik čija je bolničarka – Taja, kao što predstavlja i njegovu ponovnu ljubav. Štaviše, i životnu: onu koja simbolizuje stari svet nastao pre promene kalendara sa julijanskog na gregorijanski Lenjinovim ukazom 1918. godine.
Dve sedmice izgubljene menjanjem sistema računanja dana upečatljiv su simbol izgubljenog vremena, kakvo paradoksalno iskušavaju skoro svi na čije su okolnosti ključno uticali istorijski događaji koji su promenili svet. Formom beskrajne ljubavi i srećom koja se naslućuje iz života proživljenog unutar starokalendarskih merila, glavni junak pokušava da nadoknadi i zaustavi izgubljeno vreme, pa i vreme uopšte. Stoga je naslov romana francuskog gonkurovca ruskog porekla Andreja Makina (1957) najtačniji mogući. Životna priča Valdasa Batajeva, pojačana njegovom melanholijom i nostalgičnošću, jeste nepatetična tugovanka za starinskim svetom nepatvorenih osećanja, koji simbolizuje njegova ljubav sa Tajom. Iako objektivno ne može biti tako, čitalac stiče utisak da je dvokratna prisnost glavnih junaka nešto što je važnije i od Prvog i Drugog svetskog rata, i revolucije, i od nezavidnog snalaženja bivšeg aristokrate, protagoniste – i njegovih zemljaka – po Francuskoj u koju su emigrirali. Ali tvorenje takvih dojmova ni izbliza ne čini jedino umeće Andreja Makina.
Sve što je u ovom umetničkom tekstu opisano – ceo ljudski život u trajanju od gotovo jednog veka – francuski autor je uspeo da sažme na sto pedesetak stranica. To je postigao tkajući gusto prozno tkivo pažljivo biranih, upečatljivih detalja. Sve uzev, „Stari kalendar jedne ljubavi“ je koncizan i trezven, koliko god poetičan i potresan roman o prohujalom, zauvek iščezlom vremenu tačno definisanih likova. Na kraju krajeva, a što je možda bilo najteže postići, Makin je uspeo da neusiljeno pomeša priče o Istoriji sa velikim I i o jednom konkretnom protagonisti, malom čoveku velikog srca u verovatno najtragičnijem razdoblju čovečanstva.
Autor: Domagoj Petrović
U okolnostima Prvog svetskog rata i anticarističke revolucije novousvojeni princip tera glavnog junaka na konkretan angažman. Valdas Batajev postaje vojnik „belih“ Rusa, gubitničke strane u sukobu, i ratni ranjenik čija je bolničarka – Taja, kao što predstavlja i njegovu ponovnu ljubav. Štaviše, i životnu: onu koja simbolizuje stari svet nastao pre promene kalendara sa julijanskog na gregorijanski Lenjinovim ukazom 1918. godine.
Dve sedmice izgubljene menjanjem sistema računanja dana upečatljiv su simbol izgubljenog vremena, kakvo paradoksalno iskušavaju skoro svi na čije su okolnosti ključno uticali istorijski događaji koji su promenili svet. Formom beskrajne ljubavi i srećom koja se naslućuje iz života proživljenog unutar starokalendarskih merila, glavni junak pokušava da nadoknadi i zaustavi izgubljeno vreme, pa i vreme uopšte. Stoga je naslov romana francuskog gonkurovca ruskog porekla Andreja Makina (1957) najtačniji mogući. Životna priča Valdasa Batajeva, pojačana njegovom melanholijom i nostalgičnošću, jeste nepatetična tugovanka za starinskim svetom nepatvorenih osećanja, koji simbolizuje njegova ljubav sa Tajom. Iako objektivno ne može biti tako, čitalac stiče utisak da je dvokratna prisnost glavnih junaka nešto što je važnije i od Prvog i Drugog svetskog rata, i revolucije, i od nezavidnog snalaženja bivšeg aristokrate, protagoniste – i njegovih zemljaka – po Francuskoj u koju su emigrirali. Ali tvorenje takvih dojmova ni izbliza ne čini jedino umeće Andreja Makina.
Sve što je u ovom umetničkom tekstu opisano – ceo ljudski život u trajanju od gotovo jednog veka – francuski autor je uspeo da sažme na sto pedesetak stranica. To je postigao tkajući gusto prozno tkivo pažljivo biranih, upečatljivih detalja. Sve uzev, „Stari kalendar jedne ljubavi“ je koncizan i trezven, koliko god poetičan i potresan roman o prohujalom, zauvek iščezlom vremenu tačno definisanih likova. Na kraju krajeva, a što je možda bilo najteže postići, Makin je uspeo da neusiljeno pomeša priče o Istoriji sa velikim I i o jednom konkretnom protagonisti, malom čoveku velikog srca u verovatno najtragičnijem razdoblju čovečanstva.
Autor: Domagoj Petrović
