Prikaz romana „Smrt u ružičastom“
Bukstagramerka Jovana Simić se specijalizovala za recenziranje književnih trilera. Na svom insta nalogu library_of_thrillers nedavno je pohvalila roman „Smrt u ružičastom“ koji je Đorđe Bajić objavio za Lagunu. Pročitajte njen prikaz.
Pravo je čudo koliko nevolja može izazvati plavokosa barbika – ovo mi je palo na pamet kada sam završavala čitanje „Smrti u ružičastom“. U svakom smislu. „Smrt u ružičastom“ je ispunila moja očekivanja. Inače ne volim romane gde se radnja vrti oko glamuroznih lepotica povezanih sa kriminalcima, ali ovaj roman mi je jako legao. Zašto? Zato što takva radnja zahteva slojevito objašnjavanje veza kriminala i korupcije, potkopavanje policije iznutra, prljavih radnji u vrhu koje su povezane sa policijom, advokatima, biznisom. Takva tema treba da se obradi jako dobro, što je Đorđe uspeo.
Od samog početka me je kupio. Knjiga mi je bila zanimljiva od prvog poglavlja. Oduševila sam se vladanjem pripovedanja, što pokazuje da je Đorđe neko ko i te kako zna šta radi. Ono što mi se posebno dopalo je vokabular. Da, vokabular. Obraćam pažnju na te nesvakidašnje sitnice i igra reči koju autor koristi bila je sjajna. Radnja nije bila toliko jeziva i napeta, donekle sam i pogodila šta će se dešavati, dok su mi neki delovi bili u potpunosti nepredvidivi. Takođe mi se jako dopala karakterizacija. Đorđe je jako dobro izgradio likove i pokazao njihovu čudnu prirodu. Svi likovi su mi bili baš čudni i samim tim zanimljivi. Pored Nikole Limana, Danijel mi je bio jedan od najzanimljivijih likova, zbog te svoje opsesije da bude „spasitelj“ ženama.
Baš kao što nasmejane barbike u kutiji izazivaju divljenje devojčica koje ih priželjkuju, tako je Ivana Ružić privlačila ljude različitog sloja kriminala, pa čak i one iz zakona. Na njoj je bilo mnogo plastike. Osmeh joj je bio isprazan i lažan, ali ipak je imala dušu, po onome što govore njeni najbliži. Zastala sam u jednom trenutku i zapitala se kakav splet okolnosti pospe magnete po jednoj ženi da privlači takve ljude, takve događaje... Siromaštvo u detinjstvu i želja za novcem se plaćaju jako skupo, ali ne u toj valuti.
Jedina zamerka koju imam se čak ni ne tiče samog romana. Ne razumem zašto se Nikola Liman poredi sa Harijem Huleom. Imamo Đorđa Bajića i Nikolu Limana, tačka. Dovoljno nam je. Nikola Liman, iako ima po neku osobinu Harija Hulea, ali je zapravo daleko drugačiji od njega. Nikolu Limana zapravo mnogo lakše zavolimo i mnogo nam je bliži nego Hari Hule. To ne znači da Đorđe nije dobar pisac, baš naprotiv. Đorđe ima originalan stil pisanja, čak ne koristi ni skandi stil, niti ovo podseća na skandi roman. Samim tim što se povlači paralela, čitaoci mogu očekivati nešto sasvim drugo i da se na kraju razočaraju u roman ne zbog prevelikih, već pogrešnih očekivanja. Zaista sam uživala u ovom romanu od početka do kraja. Ni u jednom trenutku mi nije bilo dosadno ili mučno za čitanje. Stranice se prelaze jako brzo. „Smrt u ružičastom“ je definitivno nešto dobro i originalno.
Autor: Jovana Simić
Izvor: Library_of_thrillers
Pravo je čudo koliko nevolja može izazvati plavokosa barbika – ovo mi je palo na pamet kada sam završavala čitanje „Smrti u ružičastom“. U svakom smislu. „Smrt u ružičastom“ je ispunila moja očekivanja. Inače ne volim romane gde se radnja vrti oko glamuroznih lepotica povezanih sa kriminalcima, ali ovaj roman mi je jako legao. Zašto? Zato što takva radnja zahteva slojevito objašnjavanje veza kriminala i korupcije, potkopavanje policije iznutra, prljavih radnji u vrhu koje su povezane sa policijom, advokatima, biznisom. Takva tema treba da se obradi jako dobro, što je Đorđe uspeo.
Od samog početka me je kupio. Knjiga mi je bila zanimljiva od prvog poglavlja. Oduševila sam se vladanjem pripovedanja, što pokazuje da je Đorđe neko ko i te kako zna šta radi. Ono što mi se posebno dopalo je vokabular. Da, vokabular. Obraćam pažnju na te nesvakidašnje sitnice i igra reči koju autor koristi bila je sjajna. Radnja nije bila toliko jeziva i napeta, donekle sam i pogodila šta će se dešavati, dok su mi neki delovi bili u potpunosti nepredvidivi. Takođe mi se jako dopala karakterizacija. Đorđe je jako dobro izgradio likove i pokazao njihovu čudnu prirodu. Svi likovi su mi bili baš čudni i samim tim zanimljivi. Pored Nikole Limana, Danijel mi je bio jedan od najzanimljivijih likova, zbog te svoje opsesije da bude „spasitelj“ ženama.
Baš kao što nasmejane barbike u kutiji izazivaju divljenje devojčica koje ih priželjkuju, tako je Ivana Ružić privlačila ljude različitog sloja kriminala, pa čak i one iz zakona. Na njoj je bilo mnogo plastike. Osmeh joj je bio isprazan i lažan, ali ipak je imala dušu, po onome što govore njeni najbliži. Zastala sam u jednom trenutku i zapitala se kakav splet okolnosti pospe magnete po jednoj ženi da privlači takve ljude, takve događaje... Siromaštvo u detinjstvu i želja za novcem se plaćaju jako skupo, ali ne u toj valuti.
Jedina zamerka koju imam se čak ni ne tiče samog romana. Ne razumem zašto se Nikola Liman poredi sa Harijem Huleom. Imamo Đorđa Bajića i Nikolu Limana, tačka. Dovoljno nam je. Nikola Liman, iako ima po neku osobinu Harija Hulea, ali je zapravo daleko drugačiji od njega. Nikolu Limana zapravo mnogo lakše zavolimo i mnogo nam je bliži nego Hari Hule. To ne znači da Đorđe nije dobar pisac, baš naprotiv. Đorđe ima originalan stil pisanja, čak ne koristi ni skandi stil, niti ovo podseća na skandi roman. Samim tim što se povlači paralela, čitaoci mogu očekivati nešto sasvim drugo i da se na kraju razočaraju u roman ne zbog prevelikih, već pogrešnih očekivanja. Zaista sam uživala u ovom romanu od početka do kraja. Ni u jednom trenutku mi nije bilo dosadno ili mučno za čitanje. Stranice se prelaze jako brzo. „Smrt u ružičastom“ je definitivno nešto dobro i originalno.
Autor: Jovana Simić
Izvor: Library_of_thrillers
