U istoriji književnosti postoji jedan broj autora koji su ostali upamćeni po samo jednom delu, a više od toga često nisu ni napisali. Ponekad je to bila svesna odluka, a češće sticaj nesrećnih okolnosti kao u slučaju autora romana „Putnik“, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu sa samo dvadeset sedam godina. Svoju sudbinu prognanika iz Nemačkog Rajha briljantno je transponovao u kratki roman koji je napisao u jednom dahu, neposredno nakon tzv. „Kristalne noći“, odnosno početka proganjanja jevrejske populacije kojoj su ostale zemlje Evrope uskratile gostoprimstvo.

Roman je ubrzo objavljen u Britaniji i u SAD, ali je u samoj Nemačkoj rukopis bio u arhivama sve dok se za njegovo štampanje nije založio nobelovac Hajnrih Bel. Tek mnogo decenija nakon propasti nacizma nacija je smogla snage da se suoči sa mračnom prošlošću i prihvati istinu o jednom od najsramnijih perioda u istoriji ljudskog roda.

Sada u prevodu Nikole Jordanova i Maje Anastasijević imamo priliku da se upoznamo sa Bošvicovim maestralnim delom koje odiše kafkijanskom atmosferom noseći i snažan autobiografski pečat, određujući svaki pasus autentičnošću.

U tom komplikovanom poduhvatu transponovanja doživljenog u umetničku prozu, Bošvic je, iako veoma mlad, pokazao izuzetno majstorstvo koje njegovog junaka, nemačkog Jevrejina Ota Zilbermana, pretvara u književni lik za kojeg nam je odmah jasno da predstavlja piščev alter ego. Poklanjajući mu dvostruko više godina života nego što sam ima, Bošvic stvara svojevrsnog antiheroja, čoveka sa mnogo vrlina ali i mana, naviknutog da živi u komforu svojih poslovnih dostignuća i u redu koji je neodvojivi deo nemačkog duha. Smatrajući, kao i ostali njegovi sunarodnici, da je ravnopravni građanin kojeg štite zakoni uređene države, Zilberman preko noći mora da prihvati status begunca i duboko razočaranog supruga jer ga njegova supruga Nemica napušta gotovo istog trenutka kada započne progon Jevreja.

U bezvazdušnom prostoru u kojem se našao Zilberman kao vid bekstva odabire beskrajna putovanja nemačkom železnicom, od Hamburga do Minhena, od Drezdena do Ahena koji je tako blizu belgijske granice i nade u spas. No kada pokušaj ilegalnog prelaska granice bude osujećen, Zilberman se vraća na nemačku teritoriju svestan da nade više nema. Svi kojima je nekada materijalno i moralno bio potpora sada okreću glavu od njega, a na sopstveno zaprepašćenje, i on počinje da beži od svojih sunarodnika u strahu da ne bude uhvaćen zajedno sa njima. Atmosfera nemilosrdnog progona ljudi koje ne odaje fizički izgled već njihova prezimena, odnosno lične isprave, razvija se u bolnom krešendu do kulminacije kada Zilberman doživljava slom shvatajući da nada u bekstvo ne postoji.

Na tom iscrpljujućem putovanju železnicom on sreće različite ljude, od ostrašćenih zlikovaca do onih koji su spremni da mu pomognu i potajno se ne slažu sa nacističkim apsolutizmom mišljenja i delanja. Ali uzalud, njihovi se glasovi gube pred pokličima novih jurišnika koji osećaju da je njihovo vreme došlo. U tom vremenu i takvom poretku za Zilbermanov narod nema mesta i on se povlači poput nesrećnog Kafkinog junaka koji takođe ne zna zašto i s kojim pravom je progonjen, ali je ishod isti.

U ovom romanu, remek-delu koje sve vreme ima atmosferu trilera, ali i sve elemente drame apsurda koja će tek doći kao odgovor književnosti na besmisao rata i totalitarizma, Bošvic je pokazao i izuzetan dar za dramski dijalog kroz brojne susrete Zilbermana i saputnika iz vozova. To su ljudi koji, kao i on, ulaze u kupee druge klase sa nadom da će nekud stići i da će to promeniti njihove sudbine. Među njima su i arijevci, rođeni Nemci koji su sada proglašeni višom rasom, ali i pripadnici drugih naroda koji su do tada živeli u Nemačkoj, među kojima su Jevreji najugroženiji. Dovoljno je samo pokazati legitimaciju bilo kome ko je zatraži da bi usledilo hapšenje i transport u koncentracione logore. Pred takvom subinom deluje kao minorno uništavanje radnji i fabrika i plenidba jevrejske imovine. Zilberman uspeva da sačuva nešto novca, ali ubrzo shvata da se ni po čemu ne razlikuje od bilo kog, najsiromašnijeg sunarodnika jer svi imaju isti tretman.

Ovo je roman sa složenom istorijskom pozadinom koji drži čitaočevu pažnju do poslednje rečenice, roman atmosfere koja može da parira samo „Majstoru i Margariti“ Bulgakova, roman o užasima totalitarizma i samim tim bezvremen. Opomena savesti i ljudskosti koje ponekad izblede u savremenim društvima i roman upozorenja da se ideja o uništenju cele jedne nacije nikada ne sme ponoviti. Dakle, delo koje nikako sebi ne možete dozvoliti da ne pročitate.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Danas