Prikaz romana „Poslednja šibica“: Varnica u mraku
Baš kao i svojim prethodnim romanom „Leto kad je nestala Sara Leroj“, Mari Varej pokazuje dar uvlačenja čitaoca u naizgled konvencionalnu (i komercijalnu) priču, samo da bi veštim narativnim trikom dokazala poentu na sasvim neočekivan način. Teme koje bira obično su veoma škakljive i bolne, iznutra razaraju savršene slike viših društvenih slojeva, dok siže u skladu sa tim površinski obećava nešto u stilu „Očajnih domaćica“, pa autorka do kraja još efektnije priređuje pravi (pozitivni) šok. Kako to postiže i zašto je „Poslednja šibica“ korak od sedam milja dalje?
Ukoliko bismo pravili takve analogije, Varejeva je francuski pandan Tejlor Dženkins Rid. Njene knjige su spolja idealne za top-liste bestselera i televizijske adaptacije, budući sačinjene od taman dovoljno odmerenih dramatike i glamura, emocija i intrige. Ipak, pored ubedljivog društvenog komentara koji ostavlja, ona neobično sigurno vlada zapletima i to pretežno putem ukrštanja različitih tačaka gledišta, pripovednih vremena i stilova. „Poslednja šibica“ nije izuzetak, s obzirom na to da su prošlost (prva polovina devedesetih) i sadašnjost (nekih pola veka kasnije) tesno izukrštane, uzajamno određujuće i objašnjavajuće. Da li se nasledni poroci ikada i ikako mogu iskoreniti, je li pretrpljeno zlo izgovor da ga prosleđujemo dalje i ko uopšte nosi predispozicije, a kako prepoznati nasilnike?
Prvi adut, koji čini bavljenje autorke izuzetno teškom problematikom nasilja u porodici tako uspešnim i originalnim, svakako je variranje uglova posmatranja. Priču pratimo iz tri glavna centra: prvi je u svesti Abigael Lemonije, koja se oglašava kao iz nekakve kutije van vremena i prostora, zarobljena u nečemu najviše nalik na zavet ćutanja, unutar provincijske opatije i beskonačnog kruga traumatičnih iskustava. Dodatni izvor, u popriličnoj meri i pomoćno sredstvo Abinog pripovedanja, njeni su dnevnici, čime se dodatno potvrđuje utisak zatvorenosti u umu dvanaestogodišnje, natprosečno inteligentne (čak genijalne), ali, kako obično biva, neshvaćene devojčice. Utočište od svakodnevnog maltretiranja koje njen otac vrši nad majkom, Abigael pronalazi u svetovima mašte, od knjiga i nauke do muzike, ali najviše u starijem bratu Gabrijelu. I upravo po njemu, nažalost, sve najviše puca. Abi nas kroz priču vodi sa strepnjom od osvetljavanja tačke preloma, trenutka kada je sve krenulo nizbrdo – međutim, moraće da stigne i do toga, ukoliko ne želi ponavljanje istorije.
Drugo središte naracije nalazi se u kabinetu psihijatra Garnijea, koga petkom i uz mnogo početnog opiranja posećuje anonimna zlostavljana žena. Naposletku, treći tok pripada samom Gabrijelu, talentovanom slikaru koji kroz stvaralaštvo kanališe makar deo nemira nasleđenog iz stravičnog odrastanja, dugo se odričući bilo kakve mogućnosti vezivanja za druge. Tačnije, dok se ne bude pojavila entuzijastična učiteljica Zoe, spremna da osvetli njegovu unutrašnju tamu. Upravo naslovna metafora predstavlja poslednji okidač za oslobađanje potiskivanih strahova, istina, impulsa. Druga vodeća slika je drvo, odnosno, šuma, prisutna i u Zoinom prezimenu (Boažoli – bois joli), čiji doslovni prevod transformiše značenje iz izvora užasa u nešto lepo. Tu je i lajtmotivska melodija „I wish I knew how it would feel to be free“ Nine Simon, najlepša pesma na svetu, koja nesrećnoj majci Lemonijeovih donosi (pored njene dece) jedinu utehu.
Varejeva se izuzetno lukavo služi menjanjem optike, usled čega veoma dugo nismo svesni o kome i u kom trenutku priča zapravo govori. Ko je nasilnik, ko žrtva? Koga doživeti kao negativnog junaka, sa kim saosećati? Ko obmanjuje koga unutar radnje, a ko nas kao posmatrače? Ko je sveznajući pripovedač, kako i zašto? Ovaj roman spada među dela kod kojih je prava šteta razotkriti bilo koji ključni detalj, stoga je stvarno najpoštenije prepustiti čitaocima da se uvere na koji način autorka izvodi poentu i razmotava rasplet. Sigurno je samo jedno: očekujte neočekivano, u svakom smislu.
Uprkos veoma mračnoj temi, kao ta jedna neuništiva varnica tinja vera u moć ljubavi, iskrenih povezivanja i saosećajnosti da razbiju čak i najteži, najneprohodniji začarani krug zločina. Likovi koje Mari Varej i ovoga puta slika možda su na momente preterano blistavi, nestvarni, više simboli nego „obični“ ljudi, ali upravo kao takvi, pravi su izbor za iznošenje važnih pitanja na videlo. Autorkin optimizam preliva se u snagu kojom ih naoružava da, kada je najgore, zbog osoba i stvari koje vole podnesu neopisivo, jer: Čak i u lošem danu, uvek postoji delič sreće.
Zahvaljujući značajnim konstitutivnim motivima, ovo je u podjednakoj meri knjiga o neshvaćenosti i bolnim nesporazumima, ali i vrednosti retkih oaza spokoja u pruženoj empatiji. Začinjena ravnomernim udelom fantastike i čudnovatih događaja, „ Poslednja šibica“ svoju temu posreduje na raznovrsne načine, u rasponu od surovog realizma do psihologizacije. Ipak, pretežan utisak njenog izvođenja je da pred sobom imamo primer nekoliko ukrštenih struja svesti, koje zajedno čine besprekoran, samodefinišući tok.
S tim u vezi, još jedan nagoveštaj: ukoliko su vam se sviđale „Divne kosti“, nema sumnje da ni ovaj roman neće biti razočaranje i da ga dugo nećete zaboraviti.
Moj život je samo kap vode u okeanu koji je istorija čovečanstva, jednako krhak i magnoven kao i kratkotrajno svetlo šibice koju kresneš i koja se ugasi. Imam samo jednu moć: izabrati da okrenem leđa, da skrenem pogled ili izabrati da pružim ruku i učinim gest ljubavi.
Roman je i oda svima koji mare, pokušavaju da pomognu, ne odustajući od ljudi. Možda smo baš mi nečija poslednja šibica...
Autor: Isidora Đolović
