Prikaz romana „Poslednja šibica“: Iskra nade u najmračnijim trenucima
U središtu romana „Poslednja šibica“ francuske spisateljice Mari Varej nalazi se Abigael, mlada žena koja već dugo živi povučeno u samostanu u Burgundiji. Ona je tamo otišla nakon traumatičnog događaja iz prošlosti kojeg se više ne seća. Njeno pamćenje je fragmentisano: neki delovi detinjstva su jasni, dok su drugi potpuno izbrisani ili potisnuti.
Jedina osoba koja redovno posećuje Abigael jeste njen stariji brat Gabrijel, poznati umetnik. Svake nedelje dolazi u samostan da razgovara s njom, iako je ona položila zavet ćutanja. On joj govori o svom životu, o umetnosti i posebno o ženi koju voli – Zoe. Abigael oseća duboku nelagodu dok ga sluša. U njenom sećanju postoji neka senka, osećaj da iza brata kog voli i kom veruje postoji nešto mračno i potisnuto. Tako od samog početka roman stvara atmosferu misterije.
Priča je ispripovedana kroz tri glavna narativna toka: Abigael u sadašnjosti, dok pokušava da razume sopstvenu prošlost; njeni dnevnički zapisi iz detinjstva i priča o Gabrijelu u odraslom dobu. Višeglasna naracija omogućuje čitaocu da posmatra iste događaje iz različitih uglova i postepeno sastavlja istinu poput slagalice.
Veliki deo romana posvećen je Abigaelinom detinjstvu. Kroz njene zapise upoznajemo porodicu koja spolja deluje gotovo idealno, ali krije nasilje i psihološku manipulaciju. Abigael je toliko inteligentna devojčica da „preskače“ razrede u školi. Njen otac se hvali njenom bistrinom i govori svima da će ona jednog dana postići velike stvari. Međutim, ista ta osoba redovno fizički i psihički zlostavlja njenu majku. Kroz detinje oči ova kontradikcija je gotovo nerazumljiva. Upravo ta zbunjenost čini Abigaelin glas iz detinjstva naročito snažnim. Ona pokušava da racionalizuje ono što vidi i objasni sebi situacije koje su za odraslog čitaoca očigledni znakovi nasilja i manipulacije.
Abigael i Gabrijel su veoma bliski i štite jedno drugo od haosa u porodici. U jednom trenutku odlučuju da naprave pakt: nikada neće imati porodicu niti decu kako ne bi ponovili nasilne obrasce svojih roditelja. Ali, zaljubivši se u Zoe, Gabrijel krši dogovor koji je nekada sklopio sa sestrom. Ova promena ponovo pokreće Abigaeline strahove i tera je da se suoči sa onim što je njen um potisnuo.
Roman duboko istražuje psihološke posledice nasilja, koje je i centralna tema. Jedna od ključnih ideja jeste da trauma ne nestaje već ostaje skrivena u sećanjima, ponašanju i emocionalnim reakcijama. Abigael pati od gubitka sećanja jer je njen um pokušao da je zaštiti od nepodnošljivog iskustva. Terapijske seanse i razgovori sa psihijatrima igraju važnu ulogu u romanu.
Autorka posebno naglašava složenost odnosa između žrtve i nasilnika. Mnoge žene koje trpe nasilje i dalje osećaju ljubav prema partneru, jer pamte period kada je odnos bio lep i pun nade.
Jedan od razloga zbog kojih je roman upečatljiv jeste niz neočekivanih obrta. Tokom većeg dela priče čitalac veruje da razume šta se dogodilo u prošlosti, ali kako se približava završnica, pojavljuju se nova otkrića koja menjaju perspektivu. Ti obrti nisu samo senzacionalni zapleti – oni imaju duboko psihološko značenje. Pokazuju koliko je ljudska percepcija stvarnosti subjektivna i koliko naše sećanje može biti nepouzdano.
Stil Mari Varej odlikuje se jasnoćom, emocionalnom preciznošću i suptilnošću. Ona uspeva da govori o izuzetno teškim temama bez patetike i melodrame. Posebno su upečatljivi delovi napisani iz perspektive deteta. Abigaelin glas je iskren, naivan i često dirljiv, jer otkriva brutalne situacije kroz jednostavne misli i pitanja.
Kombinacijom psihološke dubine, kompleksnih likova i iznenađujućih obrta, Varej stvara roman koji istovremeno potresa i inspiriše. Uprkos teškoj temi, knjiga nosi i poruku nade, podsećajući da i najmanja iskra – poput poslednje šibice – može doneti svetlost u najmračnijim trenucima.
Autor: Domagoj Petrović
