Prikaz romana „Portret jednog braka“: Ko je ubio Lukreciju Mediči?

Danas je Ferara okrug u severnoj Italiji sa istoimenim gradom kao njegovim administrativnim sedištem. Dobro očuvano istorijsko jezgro ovog grada najviše privlači turiste. Zbog svog istorijskog značaja ovaj deo grada je pod zaštitom organizacije UNESKO. U Ferari je od velike važnosti i zaostavština velikaške porodice D’Este, koja je, tokom vladavine ovim područjem, u nasleđe ostavila mnogobrojne palate, crkve i veliko umetničko blago pohranjeno u njima. Zbog svega toga u Ferari je 2006. godine otvoren i italijanski ogranak čuvenog muzeja Ermitaž.

Poslednji vladar iz ove porodice Alfonso II bio je sin ćerke francuskog kralja Luja XII. Brak njegovog oca doneo mu je samo probleme. Iako je iz protestantske prešla u katoličku veru kako bi se udala za vojvodu Erkola, pokrštavanje vojvotkinje Rene nije bilo iskreno. Nakon smrti supruga ponovo u tajnosti posećuje protestantske mise. Ovo je isprovociralo papu koji je od Alfonsa tražio da protera svoju majku u Francusku. Međutim, ako bi to učinio, majka bi sa sobom povela i svoje dve ćerke i, ako bi ih udala za francuske velikaše, onda bi pitanje nasleđa njegovog vojvodstva bilo dovedeno u pitanje.

U ovoj igri prestola vojvoda je morao da dela brzo. Jedini način da zadovolji papu i, istovremeno, sačuva nasleđe svojih predaka, bilo je da dobije naslednika pre svojih sestara.

I tu na scenu stupa Lukrecija Mediči i događaji koje je u romanu „Portret jednog braka“ opisala irska književnica Megi O’Farel.

Nakon što je u knjizi „Hamnet“ pokušala da rekonstruiše život jedinog sina Vilijama Šekspira, Megi O’Farel na svetlo dana iznosi svoju verziju događaja koji su, za istoričare, do danas ostali misterija.

Lukrecija je imala svega petnaest godina kada je napustila porodicu kako bi vojvodi Alfonsu II podarila naslednika. Godinu dana kasnije bila je mrtva. Zvanična verzija događaja jeste da ju je ubila „trula groznica“, ili, kako to savremeni naučnici smatraju, plućna tuberkuloza. Odmah po njenoj smrti krenule su glasine da ju je ubio suprug jer nije mogla da mu podari ono što je jedino želeo – naslednika. Istoričari smatraju da je vojvoda bio jalov i da je sva krivica na njemu, ali to je već druga priča.

Kako bi došla do odgovora na pitanje šta se dogodilo sa nesrećnom petnaestogodišnjom devojčicom koja je, po današnjem kursu, vredela gotovo šezdeset miliona evra (koliko bi danas bio njen miraz od dvesta hiljada zlatnih škuda), O’Farelova pokušava da rekonstruiše čitav njen kratki život.

Lukrecija je rođena u Firenci kao peto dete i treća ćerka vojvode Kozima Medičija i Eleonore od Toleda. Zajedno sa braćom i sestrama stiče odlično obrazovanje, ali zbog strogih nadzora svoje majke, kao i sva ženska deca, nije smela da napušta svoje odaje bez izričite dozvole. Društvo je mogla da joj pravi isključivo dadilja, a osim očeva i braće u odaje su mogli da dolaze samo stariji sveštenici.

Nije ni čudo što je priču o ovoj zatočenoj devojčici Megi O’Farel započela baš tokom pandemije i lokdauna.

Dok je Lukrecija bila zarobljena u svojim odajama, roditelji su joj tražili budućeg supruga. I sama je želela da se što pre uda kako bi se oslobodila strogih nadzora svoje majke. Nakon što je njena najstarija sestra preminula, Lukrecija umesto nje postaje kandidatkinja za suprugu vojvode od Ferare. Ipak, nakon potpisivanja svadbenog ugovora i ceremonije vojvoda Alfosno II zbog drugih obaveza ostavlja Lukreciju i dalje u Firenci. Nesrećna i dalje zarobljena Lukrecija se povlači u sebe, malo jede, i vreme provodi u molitvi za zdravlje svog novog supruga. Tek kada je njen otac zapretio raskidom braka, Alfonso najzad svoju mladu suprugu odvodi u Feraru. Ali sada je njeno zdravlje već suviše narušeno. Najveći deo vremena provodi u svojim odajama. Nekoliko meseci nakon dolaska u Feraru počinje da gubi na težini, dobija groznicu, kašlje i krvari iz nosa. Uskoro se ovaj kratki život zauvek gasi.

Megi O’Farel pokušava da kroz ovu klaustrofobičnu biografiju pronađe malo slobode za malu Lukreciju. Ona joj daruje mogućnost da se, koristeći tajne prolaze i prerušavanje u sluškinju, u tajnosti kreće kroz dvor, stiče prijatelje i saveznike, i na neke načine oslobodi svoju pravu prirodu koja teži za slobodom.

U romanu „Portret jednog braka“, koji je u prevodu Branislave Radević-Stojiljković objavila izdavačka kuća Laguna, pratimo Lukrecijin život od rođenja do smrti. Autorka prikazuje sliku koja je malo veselije obojena od one sumorne biografije na koju je istorijska Lukrecija bila osuđena.

Megi O’Farel nam otvara one male procepe, koje joj istorijske činjenice dopuštaju, kako bi nam prikazala jednu radoznalu, pametnu i maštovitu devojčicu koja se, gotovo do samog kraja, miri sa sudbinom, ali koja istovremeno pokušava da se izbori za slobodu u okolnostima koje joj nisu naklonjene.

Ovome bi trebalo dodati i dozu misterije koja prožima čitavu priču jer ovde je ipak u pitanju nerešeno ubistvo. Dok se stranice romana nižu, i dok nam mala vojvotkinja postaje sve simpatičnija jer autorka vešto gradi emotivni most između junakinje i čitalaca, sve više strahujemo za njen život i pitamo se kakva će joj biti sudbina. A i otkriti ko je ubica.

Istovremeno, ova knjiga predstavlja i istorijski prikaz jednog vremena i običaja koji su danas gotovo nerazumljivi.

„Portret jednog braka“ je sasvim pristojno napisana romansirana biografija, kroki jednog vremena, i misterija kojima bi čitaoci trebalo posvetiti pažnju. Knjiga prati turbulentni put Lukrecije Mediči, istovremeno nas vodi kroz živopisni svet Italije 1550-ih i kroz sve to provlači tipične dvorske intrige i spletke.

Ako tražite roman koji može da vas vrati u renesansnu Italiju i željni ste da saznate više o jednoj od zanemarenih ličnosti porodice Mediči, onda je ova knjiga prava za vas.

Autor: Milan Aranđelović

Izvor: bookvar.rs