Potpuna žanrovska segregacija, tako bi se možda najbolje mogla opisati književna scena tokom prethodnih decenija. S jedne strane stoji „ozbiljna“ literatura, na onoj pak drugoj je žanr. I sve bi to bilo u redu da je u pitanju ona stara dobra manihejska podela na svetlost i mrak. Još preciznije, na dobru i lošu literaturu, ali to je daleko od istine. U međuvremenu se toliko toga promenilo. Ali da krenemo od početka. Ono što se danas kolokvijalno naziva žanrom, odrednicom za krimiće, horore, trilere, epsku i naučnu fantastiku, prisutno je od pamtiveka. Ostavite na stranu kvalitet napisanog i pokušajte da velika književna dela posmatrate samo na osnovu njihovog narativa. Tako ćete dva najznačajnija dela Dostojevskog, „Zločin i kaznu“ i „Braću Karamazove“, videti kao krimiće. Kako ovo blasfemično zvuči, zar ne? Ili pokušajte sa „Grofom Monte Kristom“. Pravi pravcati triler. Kako smo onda došli do toga da se žanrovska dela današnjice posmatraju kao šund i smeće? Da pokušamo da to razložimo. Uspon romana, ponajviše tokom devetnaestog veka, u direktnoj je korelaciji sa interesovanjem čitalaca. Većina romana se u prvo vreme objavljuje u formi novinskog feljtona. Razume se, što je veći broj pretplatnika, to je i više novca za autora. I otud toliko žanrovskih zapleta. Prosto, treba zadržati čitaoce. Ali veliki pisci ne bi bili toliko veliki da nisu u zaplete uključivali i stilske invencije, kao i filozofske, etičke, sociološke i mudrosne pasaže. Dvadeseti vek donosi velike promene. Uspon masovne kulture, podjednako i pismenosti, literaturu počinje da menja. Žanr se pojednostavljuje, tačnije iz njega nestaje sve mudro, postajući masovni proizvod. U isto vreme, visoka literatura postaje elitna. Finansijski otrgnuta od publike, posebno danas kada je pisanje ozbiljnih sadržaja gotovo ako ne i u potpunosti neisplativo, ona živi od nagrada, stipendija, podrške interesnih grupa… Granica između ova dva sveta biva u potpunosti povučena. Sve do postmoderne. Igranje sa formom ponovo postaje pravilo. I tu nastupa problem. Otuđena, neretko dosadna i uglavnom nerazumljiva „visoka“ literatura stupa u rat sa žanrom koji je prestao da bude masovni proizvod. On postaje mudar. I ne samo mudar, već i „ozbiljna“ književnost. Najbolje nam to pokazuje Ju Nesbe.

Radnja Nesbeovog romana „Policija“ smeštena je u savremeni Oslo. Talas masovnih ubistava kreće da se širi gradom, a da sve bude još gore žrtve su policajci. Monstruozni ubica izgleda da ima mesijansku težnju. Kažnjavanje policije, i to baš na mestima zločina koji nikad nisu razotkriveni. Kako se čini, ubica je nezaustavljiv, a to znači samo jedno. U istragu mora da se uključi Hari Hule, nekadašnji viši inspektor, sada predavač na Policijskoj akademiji. I sve bi bilo u redu da Hari to želi. Ali slučaj je obrnut. Izmoren pređašnjim životom, on izgleda da je pronašao svoju luku spasa i istrage batalio. Ipak, Harija će jedno ubistvo prelomiti. Potraga za ubicom i maestralni zaplet otpočinje.

Da krenemo prvo sa onom žanrovskom stranom romana. Krajnja tačka manipulacije čitaocem preko efekata iznenađenja, kakvu je Nesbe i do sada upražnjavao, ovde doživljava svoj vrhunac. Na prvoj strani to je sudbina Hulea, mi do polovine romana ne znamo ništa o njemu. I ne samo to. Prebacivanje perspektiva, igranje sa čitaočevom intuicijom, neizvesnost koja na kraju donosi najmanje moguće razrešenje u „Policiji“ je sveprisutno. Što se tiče stila, Nesbe i dalje nastavlja da demonstrira svoj nenadmašni talenat. Naracija kojoj se ne može pronaći mana, rečenice koje klize tvoreći savršenu celinu, sjajni dijalozi, nenadmašna psihologizacija likova, digresije koje donose drugačiji pogled ali ne opterećuju nit pripovedanja, sve je to vidljivo u „Policiji“. Nesbe je sasvim sigurno napisao svoj najbolji roman do sada.

Ju Nesbe je rođen u Oslu, gde završava studije ekonomije. Pre nego što je počeo da piše, radi kao broker i novinar. Debitovao je sa romanom „Slepi miš“ (1997), prvom knjigom u serijalu o inspektoru Hariju Huleu. Hari se kao Nesbeov junak pojavio u deset romana. Ovaj serijal mu donosi veliku slavu i tiraže (dosad je prodat u trideset miliona primeraka i preveden na preko četrdeset jezika), ali i pohvale kritike i niz značajnih priznanja. Pored serijala o Hariju Huleu, objavio je još nekoliko romana, zbirki priča i knjiga za decu. Njegova dela su doživela višestruke ekranizacije, a po scenariju Ju Nesbea snimljena je serija „Okupirani“. Vođa je rok benda „Di Derre“.

U srži i suštini ovog Nesbeovog romana stoje velika pitanja. Zanemarite žanrovske konvencije i zaplet (u čemu je Nesbe maestralan), i pred vama će se ukazati psihološka studija o onom najdubljem u nama. Ljubavi i smrti. Ili još tačnije, o erosu i tanatosu. Dokle možemo dođi, kao da se Nesbe pita. I da li će nam otkrivanje zločina pomoći da otkrijemo i njegovu suštinu. To izgleda da ni Hariju Huleu ne polazi za rukom: „Znao je da neće biti razjašnjenja, onog što mislimo da ćemo nazreti na kraju puta. Ni onog velikog razrešenja – zašto smo se rodili i zašto umiremo i čemu sve ono što dođe između ta dva. A ni onog manjeg – šta čini ljude (…) spremnim da žrtvuju svoj život samo da bi uništili tuđ.“ A Nesbe se bavi i onim opipljivim problemima. Medijskim i političkim manipulacijama, samodovoljnoj eliti, korupciji, svetu koji odlazi dođavola… I baš zbog toga bi bio greh Nesbea smestiti isključivo u žanrovsku književnost. Pogotovo ovaj roman. „Policija“ je maestralan krimić. Ali ne samo to. „Policija“ je vrhunsko književno delo koje je svojim kvalitetom preraslo granice žanra.

Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com