Prikaz romana Petera Handkea „Nesreća bez želja“ – Iskorak u prazno
Hodajuća kontroverza zvana Peter Handke uvek će izazivati pažnju čitalačke publike, kolega, običnog sveta, političara i politikanata, ali i malicioznih, holističkih, ratobornih kritičara koji ne odvajaju stavove pisca od njegovog dela, kao da je u pitanju kost i meso a ne prostranstvo duha.
Kao da je bitno šta su radili u privatnom životu Hamsun, Selin, Didro, Dostojevski, Dikens, Tven, Ezra Paund, Tomas Eliot, Ginter Gras, Hjuston Stjuart Čemberlen, Niče, Hajdeger, Darvin, raznorazni, skupljeni zbrda zdola, mnogi izvučeni iz konteksta da dokažu narastajuće ludilo eugenike, arijevstva, ukratko ideologije fašizma. Svaka represivna kultura ih je imala. I nije znala šta da radi s njima. Pirandelo je recimo na Musolinijev poziv iz 1935. da pojedinci prilože zlato za otadžbinu, poklonio svoju zlatnu Nobelovu medalju.
Na ovogodišnjem FEST-u videli smo film „Za vreme rata“ o velikom španskom piscu Migelu de Unamunu i njegovom odnosu prema Franku. A u filmu „Greh“ velikog Mikelanđela u borbi za opstanak rastrzanog između dva klana mecena – De la Rovera na zalasku i Medičijevih u usponu.
Roman „Nesreća bez želja“ govori o samoubistvu majke, koja se ubila prekomernom dozom tableta za spavanje u jesen 1971, ne ostavivši nikakvu poruku, oproštajno pismo. U njemu nema nijedne suvišne reči. Dovršen je sedam nedelja nakon njene smrti.
Karl Uve Knausgor, inače veliki poštovalac Handkeovog dela i njegov izdavač u Norveškoj kaže da je u pitanju „Jedna od najboljih i najvažnijih knjiga našeg vremena“.
Majka mu je poreklom Slovenka iz Koruške, rođena kao Marija Sivec. Zato mu je ideja jugoslovenstva bliska. Pročitajte ovo kao digresiju. Mitove o Jugoslaviji slušao je još kao dete, na osnovu kojih je formirao svoj pogled na svet.
Majka se izbrisala iz života. Niko od bližnjih nije njen poslednji čin mogao da predvidi. Handke tek kao odrastao upoznaje svog pravog oca. Ceo život bio je u zabludi da mu je očuh otac. Koliko uopšte znamo jedni o drugima?
Život majke Petera Handkea je bio težak, opor i surov. Ogrezla u siromaštvu, žrtva je svog vremena, a ono je posleratno, ispunjeno ruševinama, žalošću, beznađem i glađu. Žrtva je i svoje individualne sudbine. Budući rođena u nemaštini, nije mogla da preuzme odgovornost da u zaostaloj uskogrudoj katoličkoj sredini rodi svoje dete vanbračno. Zato pribegava kompromisu i udaje se za prvog koji ju je hteo. Ali taj nije bez mane. On je oštećena roba. Alkoholičar, agresivac problematičnog ponašanja, neradnik i čovek bez mnogo časti. Da bi prikrila svoje kopile i sačuvala ga od bura ovog sveta, ona održava iluziju građanskog braka plaćajući visoku cenu. Pijanici rađa decu koja je podsećaju na njega, koju zato u potaji prezire, prima udarce, trpi stoički, sve čini da brod njene frankejštanske porodice ne potone, vraća se sa svima njima roditeljskoj kući, prima socijalnu pomoć, nesposobnom i lenjom mužu obezbeđuje zaposlenje i uvek iznova ga vraća na posao. Njeno žrtvovanje i samopotiranje je potpuno. Stoga, neprimetno.
Radila je kao kuvarica, kućna pomoćnica, bedinerka, spremačica. Ponaša se kao majka-hrabrost. Ali, sve je to zbog toga što je njena beznadežna situacija bila oročena njenim ubeđenjem da može da izdrži sve dok deca ne odrastu. A onda su deca odrasla. Otišla jedno po jedno iz kuće. Onaj pijanica i nasilnik se u međuvremenu pripitomio. Nije više ličio na zver, već na olinjalog i usporenog domaćeg mačora.
Njeno siromaštvo je tako fatalno da joj isti sud pola dana služi kao noćna posuda, a pola kao vangla za hleb. Ovo je naravno metafora, koja treba da nam dočara beznadežnost i besperspektivnost većinskog dela čovečanstva. Devedeset posto svetske populacije. Da li je onda ona krojač sopstvene sudbine? Da li svet, kako kaže Marks, pripada hrabrima? Šta je sa onim ljudima koji ne poseduju ovu osobinu? Šta je sa kukavicama? Da li oni, kao ova žena, u jednom trenutku postaju anksiozni? Razboli im se telo ili duša.
Postoji knjiga Viktora Frankla „Zašto se niste ubili?“, koja objašnjava zašto su logoraši u nacističkim logorima dočekali živi kraj rata, uprkos cilju nacista da ih svojim neljudskim tretmanom ubiju. Objašnjenje je jednostavno, po Franklu. Intuitivno i refleksno ubogi logoraši su primenili metodu terapije smislom. Nijedan zatvorenik nije umro od gladi, hladnoće, usamljenosti, u vanrednim frustrirajućim okolnostima svoga života, zato što se programirao na budućnost u kojoj nema logora. Primećeno je da su se logoraši razboljevali češće kad je egzistencijalna opasnost prošla. Tek kad su savladali neljudske okolnosti. Posle rata.
Tako je bilo i sa Handkeovom majkom. Ona je odložila svoje samoubistvo za budućnost u kojoj joj je njen prvenac napuštajući porodično gnezdo ostavio prostora za dejstvovanje. Učinila je to namerno. Da bi se izbavila iz carstva nužnosti i zakoračivši u prazninu stupila u carstvo slobode. Bez oproštajnog pisma. Tiho, kao što je i živela.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
Kao da je bitno šta su radili u privatnom životu Hamsun, Selin, Didro, Dostojevski, Dikens, Tven, Ezra Paund, Tomas Eliot, Ginter Gras, Hjuston Stjuart Čemberlen, Niče, Hajdeger, Darvin, raznorazni, skupljeni zbrda zdola, mnogi izvučeni iz konteksta da dokažu narastajuće ludilo eugenike, arijevstva, ukratko ideologije fašizma. Svaka represivna kultura ih je imala. I nije znala šta da radi s njima. Pirandelo je recimo na Musolinijev poziv iz 1935. da pojedinci prilože zlato za otadžbinu, poklonio svoju zlatnu Nobelovu medalju.
Na ovogodišnjem FEST-u videli smo film „Za vreme rata“ o velikom španskom piscu Migelu de Unamunu i njegovom odnosu prema Franku. A u filmu „Greh“ velikog Mikelanđela u borbi za opstanak rastrzanog između dva klana mecena – De la Rovera na zalasku i Medičijevih u usponu.
Roman „Nesreća bez želja“ govori o samoubistvu majke, koja se ubila prekomernom dozom tableta za spavanje u jesen 1971, ne ostavivši nikakvu poruku, oproštajno pismo. U njemu nema nijedne suvišne reči. Dovršen je sedam nedelja nakon njene smrti.
Karl Uve Knausgor, inače veliki poštovalac Handkeovog dela i njegov izdavač u Norveškoj kaže da je u pitanju „Jedna od najboljih i najvažnijih knjiga našeg vremena“.
Majka mu je poreklom Slovenka iz Koruške, rođena kao Marija Sivec. Zato mu je ideja jugoslovenstva bliska. Pročitajte ovo kao digresiju. Mitove o Jugoslaviji slušao je još kao dete, na osnovu kojih je formirao svoj pogled na svet.
Majka se izbrisala iz života. Niko od bližnjih nije njen poslednji čin mogao da predvidi. Handke tek kao odrastao upoznaje svog pravog oca. Ceo život bio je u zabludi da mu je očuh otac. Koliko uopšte znamo jedni o drugima?
Život majke Petera Handkea je bio težak, opor i surov. Ogrezla u siromaštvu, žrtva je svog vremena, a ono je posleratno, ispunjeno ruševinama, žalošću, beznađem i glađu. Žrtva je i svoje individualne sudbine. Budući rođena u nemaštini, nije mogla da preuzme odgovornost da u zaostaloj uskogrudoj katoličkoj sredini rodi svoje dete vanbračno. Zato pribegava kompromisu i udaje se za prvog koji ju je hteo. Ali taj nije bez mane. On je oštećena roba. Alkoholičar, agresivac problematičnog ponašanja, neradnik i čovek bez mnogo časti. Da bi prikrila svoje kopile i sačuvala ga od bura ovog sveta, ona održava iluziju građanskog braka plaćajući visoku cenu. Pijanici rađa decu koja je podsećaju na njega, koju zato u potaji prezire, prima udarce, trpi stoički, sve čini da brod njene frankejštanske porodice ne potone, vraća se sa svima njima roditeljskoj kući, prima socijalnu pomoć, nesposobnom i lenjom mužu obezbeđuje zaposlenje i uvek iznova ga vraća na posao. Njeno žrtvovanje i samopotiranje je potpuno. Stoga, neprimetno.
Radila je kao kuvarica, kućna pomoćnica, bedinerka, spremačica. Ponaša se kao majka-hrabrost. Ali, sve je to zbog toga što je njena beznadežna situacija bila oročena njenim ubeđenjem da može da izdrži sve dok deca ne odrastu. A onda su deca odrasla. Otišla jedno po jedno iz kuće. Onaj pijanica i nasilnik se u međuvremenu pripitomio. Nije više ličio na zver, već na olinjalog i usporenog domaćeg mačora.
Njeno siromaštvo je tako fatalno da joj isti sud pola dana služi kao noćna posuda, a pola kao vangla za hleb. Ovo je naravno metafora, koja treba da nam dočara beznadežnost i besperspektivnost većinskog dela čovečanstva. Devedeset posto svetske populacije. Da li je onda ona krojač sopstvene sudbine? Da li svet, kako kaže Marks, pripada hrabrima? Šta je sa onim ljudima koji ne poseduju ovu osobinu? Šta je sa kukavicama? Da li oni, kao ova žena, u jednom trenutku postaju anksiozni? Razboli im se telo ili duša.
Postoji knjiga Viktora Frankla „Zašto se niste ubili?“, koja objašnjava zašto su logoraši u nacističkim logorima dočekali živi kraj rata, uprkos cilju nacista da ih svojim neljudskim tretmanom ubiju. Objašnjenje je jednostavno, po Franklu. Intuitivno i refleksno ubogi logoraši su primenili metodu terapije smislom. Nijedan zatvorenik nije umro od gladi, hladnoće, usamljenosti, u vanrednim frustrirajućim okolnostima svoga života, zato što se programirao na budućnost u kojoj nema logora. Primećeno je da su se logoraši razboljevali češće kad je egzistencijalna opasnost prošla. Tek kad su savladali neljudske okolnosti. Posle rata.
Tako je bilo i sa Handkeovom majkom. Ona je odložila svoje samoubistvo za budućnost u kojoj joj je njen prvenac napuštajući porodično gnezdo ostavio prostora za dejstvovanje. Učinila je to namerno. Da bi se izbavila iz carstva nužnosti i zakoračivši u prazninu stupila u carstvo slobode. Bez oproštajnog pisma. Tiho, kao što je i živela.
Autor: Silvana Hadži-Đokić
Izvor: Ekspres
