Prikaz romana „Pas“: Ko će verovati psu koji pripoveda?

Ušao sam u omiljenu knjižaru i pazario „Psa“. Otišao kući i u toku večeri ga pročitao. To je zapravo bio pun udah. Promena. Osveženje. Sloboda. I tad sam shvatio, Tokin je paralelni univerzum književnosti. Onaj koji čisti, oslobađa i dozvoljava. Sve. Da psu prepusti da vodi naraciju čitavog romana, pričajući storiju svog dinamičnog psećeg života paralelno sa osvrtom na porodicu čiji je ljubimac i neizostavan član. I da ja, umesto o izveštaja o konferenciji na kojoj sam bio prethodnog dana, pišem o tom psu.

Tokin je, može biti, ovu knjigu napisao tokom dvonedeljnog boravka na jednom vojvođanskom salašu, kao i tokom jedne posete Sarajevu u vreme sezone magli, a između redovnih epizoda života, nakon preseljenja na Dorćol, u kojima je svako jutro pazario na Bajloni pijaci, pio kafu u nekom kafiću iza pumpe u Francuskoj, kuvao za celu porodicu, pio po kafanama, obožavao svoju fantastično kul i racionalnu ženu, voleo svog psa, a pre no što se zaposlio kao kuvar i dobio drugu ćerku, koja nije promenila mnogo u tom ritmu života i pisanja. A možda i nije, jer ko će verovati psu koji pripoveda.

A psa je našao mnogo pre toga u depresivnoj epizodi sedenja na travi u nekom parku kada mu se ovaj pridružio i odbio da ode isto koliko i da bude mažen. Pas je inače poreklom iz Italije, sa nekog đenovljanskog ili bolonjskog smetlišta, gde je pre dolaska u Beograd proživeo traumatično i burno detinjstvo. A možda i nije, jer ko će verovati psu koji pripoveda.

Možda glavni ljudski junak priče nije Tokin niti njegov alter ego već potpuno izmišljeni frajer iz centra, a pas je bio lakši način da se u reč pretvore unutrašnji demoni, borbeni nagoni i seksualne fantazije, zar je važno. Priča je ritmična i savršena, iščašena i pomerena iz ležišta u kom se žive zemaljski ljudski dani. Priča je puna ljubavi. Nepatetične, prave muške ljubavi prema ženi, pre svega. Pas pripoveda i Tokin mu diktira, u kratkim poglavljima oivičenim perfektnim minimalističkim crtežima, morate im verovati. Ludački su dobri. Oslobađaju emocije na čist i pošten način. U lice.

I tako. Na kraju udaha shvatio sam da bi njegove knjige trebalo pomeriti sa police domaćih autora na deo gde su knjige koje se bave muzikom. Nisam siguran da znam zašto sam to uradio. Nema kod Tokina mnogo muzike, izuzev tokom vožnje autom. A opet, razumete, o muzici se, kao i o njegovim knjigama, možda i ne piše. Tokin je paralelni univerzum književnosti.

Izvor: bezimenaknjizevnazadruga.wordpress.com