Prikaz romana „Pakrac“: Maštovitost mraka
Već od prve, naslovne reči svog novog romana, Vladan Matijević (1962) obećava, što bi „toksično pozitivni“ ljudi rekli, „mračno“ štivo. Pakrac je grad u kojem se dogodio prvi oružani sukob u Hrvatskoj 1991. godine, koji mnogi smatraju uvodom u rat u toj republici SFRJ i budućoj državi. S druge strane, pripovedač romana na sto osmoj stranici kazuje: „ (...) shvatio sam da se od pet slova koje čine reč pakao četiri nalaze u reči Pakrac.“
Međutim, posredi je samo infernalni deo njegove prošlosti, prošarane sećanjima na vezu sa Žanom i njen raskid, koji je možda presudno uticao na glavnog junaka da ode na ratište, kao i krvavim flešbekovima skopčanima sa naslovnim toponimom i okolinom, koje u svojstvu refrena narator svodi rečima „svinje, pacovi, vrane, crvi“. Pakao iz sadašnjeg vremena opisan je pak ponekad ironičnim, a ponekad banalnim refrenima koji se pretežno odnose na vlast, a koje povratnik iz Pakraca izvikuje na pijaci Đeram. Infernalnost trenutka u kojem živimo posebno je dopunjena izveštajima o svakodnevnim, mahom maštovitim zločinima koji se odvijaju u Beogradu i pred kojima je policija ne samo nemoćna nego i nezainteresovana. Nekada izvesni lik nabraja novitete iz crne hronike, a katkad to direktno čini protagonista i pripovedač.
Psihološki portret glavnog junaka Matijević je sazdao višeslojno, bazirajući njegov nesumnjivi posttraumatski sindrom ne samo na učešću u izgubljenom ratu i na emocionalnom krahu nego i na prisećanjima na roditelje koji su u njegovom razvojnom dobu bezmalo u svemu iznalazili razloge da ga i fizički i psihološki zlostavljaju. Tako skrojenom protagonisti verodostojno pristoji glavna nit sižea, koja se svodi na njegovu želju da nekoga ubije i da stalno menja merila po kojima bi odredio idealnu žrtvu.
Naracija je isprva ustrojena kao ispovest glavnog junaka ratnom drugu Pepiju, koji se fizički ne pojavljuje, iako se prilikom prvih zločina protagonisti pričinjava ne samo da se on našao u njegovoj blizini nego i lišio života nekog kog je ovaj odredio kao moguću žrtvu. Već posle nekoliko ubistava čitaocu postaje jasno da ih nije izvršio Pepi nego sam glavni junak. I pored izrazito uverljivih sporednih likova upućenih na pijacu Đeram, ključni za razvoj romana je odnos između, uslovno govoreći, spomenuta dva junaka. I nije uopšte statičan: Pepi je najpre, zahvaljujući svom sadizmu po Hrvatskoj iz doba rata, protagonistin idol, zatim fiktivni beogradski ubica, dok glavni junak ne shvati da ne može raščistiti sa sobom dok ne raščisti s njim. Poslednja scena romana zasigurno je najupečatljivija, a završni masakr u isti mah iznenađujući, strašan i potresan.
I pored beskompromisnog portretisanja kriminogene i izopačene stvarnosti koju živimo, roman je pun situacionog humora tipičnog za Matijevića. Njegovo posezanje za komičkim deluje izbavljujuće: čitalačka avantura dobija i vedre tonove koji olakšavaju probijanje kroz „mrak“ štiva. Ako je nezahvalno živeti u državi koja drži rekord u top 10 masovnih ubistava u Evropi dvadeset prvog veka, a koje je izveo jedan počinilac, posredi je u isti mah maštovito krvava građa u čije korene je neophodno da ozbiljan pisac pronikne. Iako u pitanju nije nimalo lagan zadatak, Vladan Matijević ga je romanom „Pakrac“ uspešno obavio, zbog čega nimalo ne čudi što je ova knjiga ovenčana nagradom „Beogradski pobednik“.
Autor: Domagoj Petrović
