Prikaz romana „Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“: Zaveštanje budućim pokolenjima
Miroslav Josić Višnjić ušao je u srpsku književnost krajem šezdesetih godina 20. veka zbirkom pripovedaka „Lepa Jelena“, i svrstan je u red prozaista novog stila, čiji su glasoviti predstavnici, pored delâ Dragoslava Mihailovića, bile i prve knjige Slobodana Selenića („Memoari Pere Bogalja“), Vidosava Stevanovića („Refuz mrtvak“) i Milisava Savića („Bugarska baraka“), kojima se približavaju modernim stremljenjima u književnosti. Najviše je težio pronalaženju novih tema, novog ritma i nove forme, svaka njegova priča i roman imali su „drugačije odelo“, a teme su varirale: od svakidašnjice običnog sveta na ulicama periferije glavnog grada, preko varoškog polusveta, stradanja na Golom otoku, bombardovanje 1999. godine, do ključnih istorijskih događaja srpskog naciona u Vojvodini 1848/1849.
Izuzetan je opus Josića Višnjića; knjiga pripovedaka: „Dvanaset godova“, „Kvartet“, „Novi godovi“, „O dudu i grobu“, „Priče iz trapa“, „Đurđevdan i drugi datumi“; romana: „Roman o smrti Galerije“, „Češka škola“, „Pristup u svetlosti“, „Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“, „Pristup u kap i seme“, „Svetovno trojstvo“, „Pristup u počinak“, „Roman bez romana“, „Dok nas smrt ne rastavi“, „Stablo Marijino“ i „Baron iz Šaraga“.
„Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“, ponovo objavljeno 2024. godine u izdanju Lagune, smatra se jednim od najznačajnijih dela poslednje decenije 20. veka. Ovenčan Ninovom nagradom 1990. godine, ovaj roman o pobuni srpskog naroda u Vojvodini 1848. smatra se (i) istorijskom hronikom o borbi za slobodu, kulturnu i egzistencijalnu, utemeljenu na detaljnom proučavanju istorijskih izvora. Obuhvata veran prikaz ratnih okršaja, od početka bune i „rebelijskog“ pokreta, preko sukoba sa vladom Lajoša Košuta i prvih vojnih uspeha, promenljive ratne sreće, do poraza i uništenja grada, pojavom epidemije kolere i ponovnog uspostavljanja austrijske vlasti, uz pomoć ruske vojske.
„Slušaj malo i sve pamti“, ova romaneskna priča data je u formi zaveštanja: deda Rajko, pred smiraj svoga trajanja, priča svome unuku na salašu, 1956. godine, dok sovjetska armija guši mađarsku bunu, o događajima koje je čuo od svog dede, „čega u knjigama nema“, želeći da ga pouči i opomene: „Dobro pamti sve ove reči, pamti imena ljudi i naselja, pamti dane i doba, prošlo je već četrdeset godina, jednog dana ispričaćeš sve ovo unuku svojem, koji će na tvome kolenu sedeti kao ti što sada na mojem bezbrižno sediš...“ Zbivanja su ciklična, pa je i takva, prstenasta kompozicija, razdeljena u trideset tri celine, u kojem naslov nosi prvih nekoliko reči početka i poslednjih reči završetka poglavlja.
Kako primećuje Radivoje Mikić, „Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“ prozno je delo u kome „srećemo i mistifikaciju oko samog naslova. Naime, govoreći o ’narodnoj pečatnji’ koja se razvila u Bodrogu, pripovedač će, između ostalog reći da je ta pečatnja pratila sve ono ’što je u Bodrogu sedam meseci i kroz četiri godišnja doba bubrilo i klijalo’, čime se u sam naslov unosi nemala začudnost, ukida se njegova adekvatnost, pošto nije u pitanju sedam burnih godišnjih doba, nego, u stvari, sedam meseci“.
Idući kroz povest, među junacima susrećemo i istorijske ličnosti: patrijarhe Rajačića, Đorđa Stratimirovića, vojvodu Stevana Šupljikca, pesnika Đorđa Markovića Kodera, suprugu Sime Milutinovića Sarajlije. Bez glavnog lika, ali vrlo živo prikazani jer je u prvom planu kolektivna sudbina. Lirski jezik, gotovo u romantičarskom duhu slikovit, podseća na jezik Crnjanskog, i vlada njime s lakoćom, ubedljivo, kao da čitamo pesmu u prozi. Poetski jezik, prema Vladislavi Ribnikar, ublažava dejstvo potresnih prizora jer „koliko god uznemirujuće bile slike nasilja i rata, glavno sredstvo građenja opšte atmosfere i emotivnog delovanja ostaje, kao i uvek kod Josića, sugestivan lirski jezik, bogat izvrsno pronađenim atributima, metaforama i poređenjima [...], tako da nam se ponekad čini da čitamo pesnički tekst“.
„Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“ složena je analiza ljudske prirode, hrabrosti, vedrine i sposobnosti da natkrili neprijateljsku stvarnost i da odoli turobnim okolnostima. Kako zaključuje Saša Bošković, Josićeva prirodna književna veština „prepliće istorijske činjenice s poetskom imaginacijom, stvarajući delo koje nadilazi puki opis ratnih sukoba i donosi dublje razumevanje ljudske prirode i borbe za identitet i slobodu“. Univerzalna priča drugačije upotrebljenog narativnog obrasca kojim doseže najviše vrhove književnosti, autor osvetljava (jer reči imaju moć da svetle) cikličnost istorije i, prateći sudbinu jedne generacije, može da pronikne i u budućnost.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: Književne novine
Izuzetan je opus Josića Višnjića; knjiga pripovedaka: „Dvanaset godova“, „Kvartet“, „Novi godovi“, „O dudu i grobu“, „Priče iz trapa“, „Đurđevdan i drugi datumi“; romana: „Roman o smrti Galerije“, „Češka škola“, „Pristup u svetlosti“, „Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“, „Pristup u kap i seme“, „Svetovno trojstvo“, „Pristup u počinak“, „Roman bez romana“, „Dok nas smrt ne rastavi“, „Stablo Marijino“ i „Baron iz Šaraga“.
„Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“, ponovo objavljeno 2024. godine u izdanju Lagune, smatra se jednim od najznačajnijih dela poslednje decenije 20. veka. Ovenčan Ninovom nagradom 1990. godine, ovaj roman o pobuni srpskog naroda u Vojvodini 1848. smatra se (i) istorijskom hronikom o borbi za slobodu, kulturnu i egzistencijalnu, utemeljenu na detaljnom proučavanju istorijskih izvora. Obuhvata veran prikaz ratnih okršaja, od početka bune i „rebelijskog“ pokreta, preko sukoba sa vladom Lajoša Košuta i prvih vojnih uspeha, promenljive ratne sreće, do poraza i uništenja grada, pojavom epidemije kolere i ponovnog uspostavljanja austrijske vlasti, uz pomoć ruske vojske.
„Slušaj malo i sve pamti“, ova romaneskna priča data je u formi zaveštanja: deda Rajko, pred smiraj svoga trajanja, priča svome unuku na salašu, 1956. godine, dok sovjetska armija guši mađarsku bunu, o događajima koje je čuo od svog dede, „čega u knjigama nema“, želeći da ga pouči i opomene: „Dobro pamti sve ove reči, pamti imena ljudi i naselja, pamti dane i doba, prošlo je već četrdeset godina, jednog dana ispričaćeš sve ovo unuku svojem, koji će na tvome kolenu sedeti kao ti što sada na mojem bezbrižno sediš...“ Zbivanja su ciklična, pa je i takva, prstenasta kompozicija, razdeljena u trideset tri celine, u kojem naslov nosi prvih nekoliko reči početka i poslednjih reči završetka poglavlja.
Kako primećuje Radivoje Mikić, „Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“ prozno je delo u kome „srećemo i mistifikaciju oko samog naslova. Naime, govoreći o ’narodnoj pečatnji’ koja se razvila u Bodrogu, pripovedač će, između ostalog reći da je ta pečatnja pratila sve ono ’što je u Bodrogu sedam meseci i kroz četiri godišnja doba bubrilo i klijalo’, čime se u sam naslov unosi nemala začudnost, ukida se njegova adekvatnost, pošto nije u pitanju sedam burnih godišnjih doba, nego, u stvari, sedam meseci“.
Idući kroz povest, među junacima susrećemo i istorijske ličnosti: patrijarhe Rajačića, Đorđa Stratimirovića, vojvodu Stevana Šupljikca, pesnika Đorđa Markovića Kodera, suprugu Sime Milutinovića Sarajlije. Bez glavnog lika, ali vrlo živo prikazani jer je u prvom planu kolektivna sudbina. Lirski jezik, gotovo u romantičarskom duhu slikovit, podseća na jezik Crnjanskog, i vlada njime s lakoćom, ubedljivo, kao da čitamo pesmu u prozi. Poetski jezik, prema Vladislavi Ribnikar, ublažava dejstvo potresnih prizora jer „koliko god uznemirujuće bile slike nasilja i rata, glavno sredstvo građenja opšte atmosfere i emotivnog delovanja ostaje, kao i uvek kod Josića, sugestivan lirski jezik, bogat izvrsno pronađenim atributima, metaforama i poređenjima [...], tako da nam se ponekad čini da čitamo pesnički tekst“.
„Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“ složena je analiza ljudske prirode, hrabrosti, vedrine i sposobnosti da natkrili neprijateljsku stvarnost i da odoli turobnim okolnostima. Kako zaključuje Saša Bošković, Josićeva prirodna književna veština „prepliće istorijske činjenice s poetskom imaginacijom, stvarajući delo koje nadilazi puki opis ratnih sukoba i donosi dublje razumevanje ljudske prirode i borbe za identitet i slobodu“. Univerzalna priča drugačije upotrebljenog narativnog obrasca kojim doseže najviše vrhove književnosti, autor osvetljava (jer reči imaju moć da svetle) cikličnost istorije i, prateći sudbinu jedne generacije, može da pronikne i u budućnost.
Autor: Siniša Bošković
Izvor: Književne novine
