Prikaz romana „Oblomov“: Sasvim običan ruski plemić i njegova krajnje neobična lenjost
Dugo pre nego što su na scenu stupili satiričari poput Semjuela Beketa ili Džerija Sajnfelda, u carskoj Rusiji postojao je sitni državni činovnik po imenu Ivan Gončarov, autor čuvenog romana o jednom sasvim običnom ruskom plemiću i njegovoj krajnje neobičnoj lenjosti. Objavljeno 1859. godine, ovo delo prati dogodovštine (ako se to tako može nazvati) Ilje Iljiča Oblomova, junaka koji prvih stotinu i pedesetak stranica romana nijednom ne napušta sopstveni stan, a najveći deo tog vremena čak ni svoju udobnu postelju. Slično većini imućnih Rusa tog vremena, Oblomov ostaje ravnodušno ukopan u mestu, opterećen neproduktivnim mislima o nastupajućim promenama – planiranoj selidbi svog peterburškog domaćinstva, uznemirujućim izveštajima o stanju svog seoskog imanja, čak i najobičnijim pozivima na večeru.
To, naravno, ne znači da on nema drugih intelektualnih zanimacija. Kao i ostali plemići, Oblomov je stekao prvoklasno obrazovanje, a u studentskim danima imao prilike da oseti „nasladu u uzvišenim mislima“. Ali taj vid uživanja je brzo izgubio svoju draž: „Oblomova je umaralo čitanje ozbilјnih knjiga. Mislioci nisu mogli probuditi u njemu žudnju za naučnim istinama.“ Slične oscilacije između grozničavog zanosa i apatije obeležavaju i naredni period njegovog života. Jedina razlika je u tome što sada apatija jasno dominira. Protivno svakoj logici, dok njegov seoski posed trpi posledice zanemarivanja i donosi sve manje prihode, on mašta o krupnim, apstraktnim reformama: „Nov, svež plan za uređenje imanja i za upravu nad selјacima, plan koji se slaže sa savremenim potrebama.“ No budući da bi sprovođenje ove zamisli u delo podrazumevalo izlazak iz njegovog prašnjavog stana, Oblomov ostaje gde jeste, sekira se, spava, jede, ponovo spava, i tako ukrug.
Sasvim je očigledno da je Oblomov zamišljen tako da predstavlja određeni društveni tip, i po tome se nimalo ne razlikuje od dekadentnih likova u delima Čehova, Ljermontova i desetina drugih pisaca koji su ukazivali na trulež ruskog feudalnog poretka. Pa ipak, kako u pogovoru jedne kasnije verzije Gončarovljevog rukopisa (otkrivene tek 1987. godine) ističe Mihail Šiškin, bilo bi pogrešno posmatrati sagu o Oblomovu kao „satiru o stegama kmetstva“. Kao prvo, Oblomov je potpuno svestan sopstvene inercije – kao i ispraznosti života drugih, sličnih njemu, koji srećno parazitiraju u takvom društvenom sistemu. Njegov najbolji prijatelj Andrej Štolc, polu-Nemac i sin Oblomovljevog bivšeg učitelja, pokušava da ga zainteresuje za javni život, ali kao odgovor dobija samo sledeću jadikovku:
„Svet, društvo! Ti mene, Andreja, valјda navlaš šalјeš u taj svet i društvo, da bih još više izgubio volјu da budem u njemu.... Pogledaj ti, gde je centar oko koga se to sve okreće, nema ga, nema ničega ozbilјnoga, što dira u živac. Sve su to mrtvaci, uspavani lјudi, gori od mene, ti članovi sveta i društva!“
Ali drugi, daleko ubedljiviji razlog da ne tretiramo ovaj roman kao uopštenu satiru aktuelnog društvenog momenta jeste činjenica da je u njemu ispričana jedna od najupečatljivijih ljubavnih priča u ruskoj književnosti. Naš junak se, naime, zaljubljuje u Štolcovu mladu poznanicu Olgu Ilinsku. Ako lik Štolca – očigledno u didaktičke svrhe – služi kao svojevrsni antipod Oblomovljevoj nesposobnosti za akciju, onda Olga predstavlja središnju tačku rasprave o smislu života koju vode dvojica prijatelja. Sa jedne strane, ona poseduje sva obeležja koja privlače tipičnog protagonistu romana 19. veka: stidljivost, „prostotu i prirodnu slobodu mišlјenja“, „osetljivo srce i bolećivost“. Sa druge strane pak u njenom karakteru postoji izvesna doza podrugljivosti, a po mladalačkom entuzijazmu i radoznalosti veoma je slična Štolcu. Ona, primera radi, podstiče Oblomova da dovrši čitanje gomile polupročitanih knjiga koja samo doprinosi opštem neredu u njegovom životnom prostoru – i, što je još važnije, uspeva da ga ubedi da se konačno preseli u obližnju daču. Olgin aktivni životni stav, u kombinaciji sa urođenom empatijom, deluje kao tonik na Oblomovljevu tromost: „Ona je pratila najmanju senku sanjivosti čak i na njegovom licu.... A kad bi on opazio da od njegova umora sustaje i ona, da postaje nemarna i hladna, to je budilo u njemu živost jače, nego njen prekor. Tada se u njemu javlјao s grozničavom brzinom život, snaga, vrednoća, i senka je opet iščezavala.“
Ispostavlja se, međutim, da ni razbuđeni Oblomov ne pokazuje ništa više dara za romansu. Posle mnogo dramatičnog premišljanja on ubeđuje Olgu da prihvati njegovu bračnu ponudu – ali usput, nažalost, popušta pod pritiskom svoje stvarne prirode i ponovo počinje da paniči, uveren da će posluga iz oba domaćinstva razglasiti vest o veridbi. Uvidevši da je napravila pogrešan izbor, Olga na kraju – posle nezaobilaznog onesvešćivanja i kratkotrajnog pada u ljubavnu melanholiju – donosi odluku da raskine zaruke.
Gončarovu se mora odati priznanje za to što ne dopušta da se ova epizoda pretvori u očekivanu tragediju, i to na isti način na koji ne dozvoljava da se njegov roman pretvori u uobičajenu društvenu satiru. Uprkos junakovom povratku u prvobitno stanje, pisac ne želi da od njega napravi predmet podsmeha. Evo kako sumira Oblomovljevu sudbinu: „Uzbuđenje i kajanje javlјalo se, s godinama, ređe i on se tiho i postupno spuštao u prost i širok mrtvački sanduk ostatka svog života koji je načinio svojim rođenim rukama, kao starci pustinjaci koji, odričući se života, kopaju sami sebi grob.“
Takva reska, autoironična zapažanja trebalo bi da podsete čitaoca da Oblomov nije tek neostvareni, ocvali dendi, smišljen za našu zabavu, već predstavnik jedne tendencije koja može privući svakoga, a najviše one koji su skloni dubokom promišljanju svojih mana, naročito po okončanju ljubavnih veza. Oblomovljeve nedaće jesu tu da bi nas dobro nasmejale, ali Gončarovljevo književno umeće čini da naš smeh ostane zdrav, lišen svake zluradosti.
Autor: Kris Leman
Izvor: bookforum.com
Prevod: Jelena Tanasković
