Prikaz romana „Novi jadi mladoga V.“: Istočnonemački bunt u farmerkama
Ko sve nije, u osetljivim, tinejdžerskim godinama, makar jednom pomislio na to kako bi svet izgledao bez njega?
Upravo se na tu misao nadovezuje najpoznatiji roman Ulriha Plencdorfa „Novi jadi mladoga V.“, koji upravo počinje smrću protagnoste romana, sedamnaestogodišnjeg Edgara Viboa. Za razliku od Geteovog Vertera, koji se svojevoljno lišava života, Edgar strada, po svemu sudeći, nesrećnim slučajem, što je samo po sebi signal. Plencdorf nije „Jade mladog Vertera“ iskoristio samo kao predložak za reinterpretaciju poznate priče, već sa njom živo i krajnje ironično komunicira. Istočnonemački Verter – Edgar Vibo – daleko je bliži Selindžerovom Holdenu Kolfildu, nego Geteovom junaku. Vibo je antiheroj, trapavi buntovnik i onaj koji se ne uklapa; socijalistička verzija suvišnog čoveka, čija „suvišnost“ dolazi iz generacijske i društvene krize, a ne samo iz lične nesnađenosti i nesređenosti.
Plencdorf, u duhu famozne proze u trapericama (Flaker) – a farmerke su ovde, vredi zapaziti, kao životni stav, višestruko važan motiv – vešto izbegava zamke patetizacije i romantizacije, pišući prozu koja odiše urbanim senzibilitetom i humorom. To postiže i neobičnom, montažnom kompozicijom, koja ujedinjuje Edgarovo monološko obraćanje, u kome postoji svest o slušaocima, odnosno, čitaocima, snimke sa kasete, pregršt dogodovština i dinamične dijaloge. Vibo je prisutan svojim odsustvom, a njegovo јurenje kroz životne nerede, nedoumice i izazove, prati i sama forma pripovedanja. I tu su posebno zanimljive paralele koje roman može uspostaviti sa dramom i sa filmom – budući da je, u ovom slučaju, dramski tekst prethodio proznom. Tako se, uz vešt i pouzdan prevod romana Jelene Kostić Tomović, može uporedo čitati i istoimena drama u takođe izvrsnom prevodu Bojane Denić. Ipak, više od sitnih prevodilačkih nepodudaranja u kojima se, na različite načine, pokazuje odličan osećaj za jezik i to posebno za žargon, važnije su razlike u strategijama pripovedanja prisutne u različitim književnim formama. One nipošto ne isključuju jedna drugu, već pokazuju Plencdorfovo dramaturško umeće.
Umeće je vidljivo i u suptilnostima koje su, naizgled sasvim usputno, rasute po delu i koje direktno upućuju na niz društvenih pitanja koja se ne tiču samo Istočne Nemačke, od rata u Vijetnamu, preko disfunkcionalne porodice do radničkih prava. Ali osim društvenog komentara, tu je i nekoliko šarmantnih mesta narativne samosvesti – od komentarisanja toga da se u nekom romanu neko, odjednom, poput samog protagoniste, pojavio negde, a da ne zna ni sam kako, do zanimljivog viđenja o tome kako nijedan čovek ne može da pročita ne samo sve knjige na svetu, nego ni sve dobre knjige – te da se u svakoj knjizi, zapravo, čuva hiljade drugih knjiga. Stvar je, dakle, u selekciji – a Edgarova je bila svedena na dve omiljene knjige: spomenutog „Lovca u žitu“ i Defoovog „Robinsona Krusoa“.
Ali u skladu sa opštom intertekstualnom povezanošću sa Geteom, ne treba smetnuti sa uma ni tematizaciju ljubavi. Ipak, Čarli, Edgarova ljubav nije nikakva idealna, nedostižna draga, već devojka koja, premda je sa nekim drugim, u jednom spontanom i nespretnom trenutku bliskosti nakon kiše, ljubi Edgara, koji izriče jedan od najneromatičnijih romantičnih opisa takve situacije: „Lice joj je mirisalo kao veš koji je predugo stajao u varikini. Usne su joj bile ledeno hladne, verovatno od te silne kiše“.
Ovde se vidi jedno neočekivano svojstvo Plencdorfovog romana, iza posthumne potke nalazi se svojevrsna vedrina, prisutna pre u tonu, nego u temama. Sa te strane, naročito u odnosu na kulturnoistorijski kontekst i poetiku omladinske književnosti, Plencdorfov roman jeste ostario i ne poseduje subverzivni kapacitet koji je pokazao u trenutku objavljivanja, ali upravo uvažavanje te okolnosti mogu biti osnova za nova čitanja. A mladalačke nesređenosti i tegobe su, uprkos svim vremenima i svim sistemima, iste.
Autor: Uroš Đurković
