Prikaz romana „Nekada davno, kraj velike šume“: Debitantska majstorija
U svom debitantskom romanu englesko-gruzinski autor Leo Vardijašvili vodi nas u zemlju svog porekla čiji su pejzaži veličanstveni koliko je i njena istorija tragična. Pripovedač je Saba, mladić u kasnim dvadesetim godinama, koji je kao dete, zajedno sa starijim bratom Sandrom i ocem Iraklijem, pobegao iz ratom razorene Gruzije i nastanio se u Londonu. Majka je ostala iza njih, jer nije imala potrebna dokumenta. Iako je otac obećavao da će ona uskoro doći, to je s godinama izbledelo, a svi pokušaji da porodica bude ponovo zajedno su propali. Kada je stigla vest o njenoj smrti, za Sabu i Sandra to je bila vrsta olakšanja, ali i početak dubokog unutrašnjeg raskola.
Godinama kasnije Irakli odlučuje da se vrati u Gruziju, podstaknut nostalgičnim porivima, grižom savesti i imperativom da se suoči s prošlošću. Međutim, po dolasku nestaje, ostavljajući zagonetnu poruku koja se tiče traga koji je ostavio a koji ne može da izbriše. Iako sugeriše da trag ne bude praćen, Sandro ga ne sluša i – nestaje. Mučen napadima panike i progonjen sećanjima, Saba kreće za ocem i bratom i vraća se u Tbilisi prvi put posle skoro dve decenije. U zemlji, koju jedva prepoznaje, policija ga ispituje o njegovom prezimenu i protagonista uskoro saznaje da je protiv njegovog oca raspisana poternica za pokušaj ubistva. Njegov pasoš je zaplenjen.
Tragovi koje su Irakli i Sandro ostavili vode Sabu kroz lavirint Tbilisija i sećanja. Sandro je oslikao grafite po gradu citatima iz bajki i književnosti, uključujući Braću Grim, Šekspira i Bukovskog, čije je odlomke njemu i bratu majka tiho čitala dok su još bili deca, jer su mnoge od tih knjiga bile zabranjene u SSSR-u. Dotične stranice i grafiti maštovite su metaforičke mrvice hleba koje Saba mora da prati da bi pronašao odgovore i samog sebe.
Kroz protagonistu romana čitalac postaje svedok procesa suočavanja s prošlošću: ličnom, porodičnom i nacionalnom. Tbilisi nije samo kulisa – grad je i akter koji u sebi sjedinjuje sećanja, tugu, nadu i nostalgiju. Potraga vodi Sabu i njegovog pratioca Nodara, taksistu iz Južne Osetije, dublje u zemlju, sve do planina Kavkaza, ka mestima razorenim sukobima u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Sa poprištima zbivanja i sam roman se širi, prerasta iz porodične priče u političku, antropološku i filozofsku potragu. Granice u ovom romanu nisu samo teritorijalne: to su granice poverenja, pamćenja i identiteta. Nodar, koji se nada da će u Osetiji pronaći svoju ćerku, zna da je prelazak granice jednako opasan kao i prolazak kroz sopstvenu prošlost.
Vardijašvili piše poetično, ali držeći siže sve vreme čvrsto u rukama. U njegovoj prozi ima bajke, ali i satire. Moglo bi se reći da je „Nekada davno, kraj velike šume“ roman koji koristi strukturu bajke da ispriča savremenu tragediju, ili bar prepriča traume iz detinjstva, da se bavi porodičnim lažima, nacionalnim identitetom i psihološkom fragmentacijom izbegličkog iskustva. Međutim, daleko od toga da se dejstvo Vardijašvilijeve proze ograničava na Gruziju ili bilo koje zasebno podneblje.
„Nekada davno, kraj velike šume“ je debitantski roman retke snage, knjiga o svima nama koji pokušavamo da pronađemo izgubljene komade sebe, koji tražimo dom čak i kad ga više nema, i koji, uprkos svemu, nastavljamo da tragamo.
Autor: Domagoj Petrović
