Prikaz romana „Narodno pozorište“ Tanje Šljivar

Čitanje, a posebno napredovanje kroz roman „Narodno pozorište“, prvog romana autorke Tanje Šljivar (u izdanju Lagune), pomalo baca i u svojevrstan rebus; zašto dramski pisci i dramaturzi, posebno oni nadareni i vešti, a budući da se narativni film, osim na narativno određenu književnost, u velikoj meri oslanja i na isto tako ustrojeni dramski tekst, češće ne pišu i/ili objavljujuju roman?

 Šljivar, u svetu pozorišta najprepoznatljivija po često izvođenim tekstovima „Pošto pašteta?“ i „Kako se ubila moja baka?“, ima iskustva rada i na filmu (sarađivala je sa sineastima Želimirom Žilnikom, Milicom Tomović i Ivanom Markovićem), i to je sasvim evidentno i u ovom njenom romanu prvencu, premda se on suštinski odvija u pozorištu, što onda nekako i neizostavno sa sobom nosi i opasnost od upadanja u zamku kamernosti, teatru toliko svojstvenu. Međutim, „Narodno pozorište“ Tanje Šljivar među udarnim adutima ima upravo filmsku dinamičnost izlaganja, ovde oličenu u fino brušenom ritmu pripovedanja, a uprkos ciljano digresivnoj naraciji koja, kao takva, ima cilj da ispriča podosta toga o brojnim karakterima, od kojih svako do poslednjeg mora da iznese teret atipičnijeg svetonazora i ne nužno najprijatnije naravi.

Šljivar fino balansira na ponajmanje četiri jednako važna „fronta“ – na insistiranju na prikazu bremena mentalitetskih navada, na održavanju krhke konstrukcije priče koja oruđem jednom progovora o jednoj od mogućih biti drugog medija, kao i na iznijansiranom pozicioniranju i usložnjavanju središnjeg lika, lika upravnice, koja mora da istovremeno izlazi na kraj i sa histeričnom i toksičnom atmosferom unutar glumačkog ansambla i sa vlastitim nedorečenostima i intimnim izazovima, a naposletku sa pipavim i donekle i postmodernistički obojenim izrazom.

Uz sve to, Šljivar precizno ističe ono najpogubnije u svetu koji u „Narodnom pozorištu“ (romanu u kome ima i finih odblesaka autofikcijskog), a to je nepovratno hipertrofirani narcizam kao pogonsko gorivo i brojnih sukoba, i ličnih poriva da se u te sukobe iznova i iznova uleće i u njima ostaje. Do nekakve pobede, pa bila ona samo i jalova i eluzivna.

Izvor: Nedeljnik

Autor: Zoran Janković, filmski, književni kritičar i prevodilac