Prikaz romana „Naći ću te“: Istinska verodostojnost maga pisane reči
Kada se uspešan pisac odluči na promenu poetičke formule koja mu je obezbedila uspehe, to može da se završi na najrazličitije načine. Autor rizikuje da izgubi bar deo publike, ili da, obrevši se na manje poznatom terenu, podbaci. Pisac, čija pak visoka komercijalnost nije prikladno praćena kvalitetom, može da ga, promenom poetičke formule, poboljša ali i učini još nižim. No kad su u pitanju najbolji, poput američkog književnika Harlana Kobena (1962), kvalitet je bezmalo u svakom slučaju zagarantovan.
Međutim, sažetak njegovog poslednjeg romana „Naći ću te“ na prvi pogled ne obećava da će tako biti. Po opširnijem sadržaju zadnje korice, moglo bi se zaključiti kako narativ boluje od izvesnih neverodostojnosti, što bi doduše bilo suprotno svim Kobenovim romanima. Ali izdaleka gledano, zaista je teško da otac, poput glavnog junaka Dejvida Barouza, ne može da se seti da li je zbilja ubio svog obožavanog trogodišnjeg sina Metjua, da kad biva osuđen na doživotnu robiju, maltene odustaje od odbrane i poseta, te da je ostvariva koincidencija da Rejčel, sestra njegove bivše supruge, koja mu nenajavljena bane u zatvor, isporuči fotografiju po kojoj bi se zaključilo da je mališan ipak živ.
Takođe, isprva je teško poverovati da protagonista uopšte može da smisli način da, u potrazi za istinom i sinom, umakne iz kaznenog zavoda visoke bezbednosti a kamoli u tome i uspe i, potom da, uz pomoć Rejčel i još ponekog, srazmerno dugo izmiče potrazi agenata moćnog FBI-ja.
Međutim, ovo je mnogo više roman likova nego sižea (a to je druga bitna poetička promena kojoj Koben ovde pribegava). Tako Dejvidova amnezija u vezi sa gubitkom voljenog bića, kad se ima na umu njegova sklonost čašici viška i mesečarenju, deluje sasvim verodostojno, kao i sklonost Rejčel da mu pomogne.
Isprva o njoj ne znamo mnogo, ali s obzirom na to da se ispostavlja da je i sama gubitnik u životu, ali i mnogo bolja osoba od Barouzove bivše supruge, i bez obzira na to što su rođene sestre, Rejčel je zaista u stanju da se krajnje poistoveti s njim. Takođe, ključni agenti FBI-a Maks i, pogotovu, Sara, toliko su skloni podrugljivosti da im to smeta u efikasnijem obavljanju posla. Korisnoj i ubedljivoj upotrebi prozne teritorije doprinosi i predavanje priče iz vizure više pripovedača: Dejvida, Rejčel, Maksa – koji s vremenom kao da doživljava evoluciju na bolje – i još nekoliko njih. Kraj je pak toliko nepredvidljiv, i u isti mah veličanstven, da bi ga grehota bilo prepričavati.
Tako smo dobili roman koji se čita sa jednakom uzbudljivošću kao Kobenovi najuspešniji trileri. Štaviše, teško je poverovati da je sve što je u „Naći ću te“ napisano stalo na samo trista pedesetak stranica. S (još) jednom bitnom razlikom: ovo nije samo najnetipičniji, nego možda i najdublji Kobenov roman, posebno imajući na umu tretman pitanja osujećene roditeljske ljubavi, krivice, samoizolovanja, gubitništva, (s)trpljenja, odnosa pojedinca prema sistemu i obratno, borbi za istinu i kada ona deluje unapred izgubljena... Konačno, Harlan Koben je toliki mag pisane reči da bi uspeo da napravi istinski saspens i od odista neverodostojne postavke, a kamoli od one koja to može da bude samo na prvi pogled.
Autor: Domagoj Petrović
Međutim, sažetak njegovog poslednjeg romana „Naći ću te“ na prvi pogled ne obećava da će tako biti. Po opširnijem sadržaju zadnje korice, moglo bi se zaključiti kako narativ boluje od izvesnih neverodostojnosti, što bi doduše bilo suprotno svim Kobenovim romanima. Ali izdaleka gledano, zaista je teško da otac, poput glavnog junaka Dejvida Barouza, ne može da se seti da li je zbilja ubio svog obožavanog trogodišnjeg sina Metjua, da kad biva osuđen na doživotnu robiju, maltene odustaje od odbrane i poseta, te da je ostvariva koincidencija da Rejčel, sestra njegove bivše supruge, koja mu nenajavljena bane u zatvor, isporuči fotografiju po kojoj bi se zaključilo da je mališan ipak živ.
Takođe, isprva je teško poverovati da protagonista uopšte može da smisli način da, u potrazi za istinom i sinom, umakne iz kaznenog zavoda visoke bezbednosti a kamoli u tome i uspe i, potom da, uz pomoć Rejčel i još ponekog, srazmerno dugo izmiče potrazi agenata moćnog FBI-ja.
Međutim, ovo je mnogo više roman likova nego sižea (a to je druga bitna poetička promena kojoj Koben ovde pribegava). Tako Dejvidova amnezija u vezi sa gubitkom voljenog bića, kad se ima na umu njegova sklonost čašici viška i mesečarenju, deluje sasvim verodostojno, kao i sklonost Rejčel da mu pomogne.
Isprva o njoj ne znamo mnogo, ali s obzirom na to da se ispostavlja da je i sama gubitnik u životu, ali i mnogo bolja osoba od Barouzove bivše supruge, i bez obzira na to što su rođene sestre, Rejčel je zaista u stanju da se krajnje poistoveti s njim. Takođe, ključni agenti FBI-a Maks i, pogotovu, Sara, toliko su skloni podrugljivosti da im to smeta u efikasnijem obavljanju posla. Korisnoj i ubedljivoj upotrebi prozne teritorije doprinosi i predavanje priče iz vizure više pripovedača: Dejvida, Rejčel, Maksa – koji s vremenom kao da doživljava evoluciju na bolje – i još nekoliko njih. Kraj je pak toliko nepredvidljiv, i u isti mah veličanstven, da bi ga grehota bilo prepričavati.
Tako smo dobili roman koji se čita sa jednakom uzbudljivošću kao Kobenovi najuspešniji trileri. Štaviše, teško je poverovati da je sve što je u „Naći ću te“ napisano stalo na samo trista pedesetak stranica. S (još) jednom bitnom razlikom: ovo nije samo najnetipičniji, nego možda i najdublji Kobenov roman, posebno imajući na umu tretman pitanja osujećene roditeljske ljubavi, krivice, samoizolovanja, gubitništva, (s)trpljenja, odnosa pojedinca prema sistemu i obratno, borbi za istinu i kada ona deluje unapred izgubljena... Konačno, Harlan Koben je toliki mag pisane reči da bi uspeo da napravi istinski saspens i od odista neverodostojne postavke, a kamoli od one koja to može da bude samo na prvi pogled.
Autor: Domagoj Petrović
