Vežbe iz zaboravljenog maternjeg jezika jednog taksiste koji je, kako nas izveštava Hulijan Rios, u ranom detinjstvu napustio Španiju i došao s roditeljima u London, kao i pokušaj pisca, ne samo da taksisti omogući brzometni čas konverzacije već i da se ispisivanjem priča otarasi iste te Španije i njene zagušljive atmosfere s mirisom na kamfor i paljevinu, sadrže u osnovi zajedničku pokretačku silu: obračun sa izgubljenom prošlošću. Slučajni susret taksiste i pisca, dvojice zemljaka u stranoj zemlji, otkriva da jezik sadrži mitski kostur bića, da su u njemu pohranjene neophodne aveti bez kojih nema uživanja u jakoj sunčevoj svetlosti.

Senke grada su zapravo mračne hronike Tamoge, bezvremenog mesta na atlantskoj obali Španije, zemlje Frankove represije koju je pisac želeo da ostavi daleko za sobom. Ali slično čvrsto namotanom crnom klupku vune iz kojeg vire ljubomora, osveta, zavist, prevara, lakomost, bilo je potrebno samo povući kraj koji viri pa da klupko počne da se odmotava ispisujući priče. Neminovnost sudbine svim poglavljima zajedničke povesti, ne samo Tamoge već i ma kog grada, daje zlokobni prizvuk, koji prestaje da liči na reči i postaje zviždanje vetra, krik ptica, lavež razjarenih pasa, škripanje šarki na nepodmazanim vratima.

Grad Tamoga, sa treperavim svetlima pored olovnog mora, pozornica je tragičnih zbivanja i neka vrsta proklete avlije, omeđenog kruga iz kojeg nema dalje i u kojem se sudbina poigrava, počinjući i dovršavajući na najneočekivaniji način svoju maštovitu predstavu. Šta sve čoveku može da se dogodi? Sestrić se zaljubljuje u ujnu, muž u svastiku, snovi predviđaju a život sanja, osvetnici ipak dođu po svoje, budalinu Palonsa hvata seksualno ludilo prema svojoj pomajci, brat se suprostavlja despotskoj i posedničkoj sestri... Neobičan događaj je, sam po sebi, već gotova priča, koju pisac vešto oblikuje vraćajući čitaocu poverenje u starinsku skasku, u „ono što je bilo posle“.

Ovo nisu samo neobične priče o ljudskim životima već i slika mitskog Grada, savremene Sodome i Gomore, koja poput inkubatora zagreva i oživljava ludilo, posledicu čudne igre kad se pređe granica i stupi u predele kojima više ne upravljaju ljudi. Smešno i strašno u grotesknom spoju bacaju senku na slabu ljudsku prirodu nesposobnu da se suprostavi iracionalnom, slikovito prikazanom kao onaj deo „iza kuće, gde se nalazi bašta obrasla bršljanom. Nešto dalje, iza mnogobrojnih parcela (malih naših omeđenih života?) nalazi se put, a još malo dalje, šume, mračne i prostrane, koje su prekrivale padine brda.“

„Mimohod senki“, knjiga koja u sebi sjedinjuje autorov dar da otkrije neobičnu priču i da je oblikuje tako da ona poteče prirodnim tokom samog života, proizvod je nastojanja da se ispriča neispričivo i dozna nesaznatljivo. Pisca zanima ono što izmiče kontroli, a njegova veština pripovedanja zasnovana je upravo na senčenju, šrafiranju što dvodimenzionalnoj konturi daje punoću oblika. Time jednostavni, navodno obični životi, postaju neponovljivi, a zadatak pisca nadilazi svet vidljivog, ulazeći u polje neuhvatljivih prizora niskog registra, u svet nevidljivog kao primarne književne supstance.

Dostižući sam vrh piramide majstorstva pripovedanja, Hulijan Ramos dobro zna da je senka najduža pri najjačoj svetlosti, da naš lik bez senke nije potpun i da se njenim odstranjivanjem čovek lišava dubine, odnosno bezdana. Tako senovita dijalektika velikog prethodnika Bulgakova u „Majstoru i Margariti“ poziva da vidimo senku mača, ali i senke drveća i drugih živih bića. Da nećeš, pita pisac, da odereš čitavu zemaljsku kuglu, zbrisavši sa nje sve živo samo zbog tvoje fantazije da se naslađuješ golom svetlošću? Iako posrnuli, Riosovi likovi postaju naši bliski rođaci i prijatelji, a stav da je pisanje jedino moguće ako pisac uspe da uđe pod tuđu kožu, ma čija da je, dobija ovim romanom svoju neprikosnovenu povrdu.

Autor: Ljubica Arsić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 30