Prikaz romana „Meduzin pogled“: Žrtva igre bogova
Strastveno i domišljato, autorka Natali Hejns u romanu „Meduzin pogled“ rekonstruiše jedan od najpoznatijih antičkih mitova, pripovedajući s iskrenom empatijom priču o ženi koju je povredio moćan muškarac.
Autorka Natali Hejns u romanu „Meduzin pogled“ odlučila je da Meduzi, koja je odavno postala sinonim za užas, čudovištu koje svojim pogledom okameni svakog ko je ugleda, podari mnoštvo ljudskih, ženskih osobina i prikaže je kao predmet igre bogova. Veoma mlada postala je žrtva Posejdonove požude, a potom je sklonjena pod zaštitu svoje dve sestre Stene i Eurijale, koje su za razliku od Meduze besmrtne. Njena fizička transformacija sa tučanim krilima, kandžama i kosom od isprepletanih živih zmija ne prati u ovom romanu i njen duhovni razvoj.
Ostaje odana svojim sestrama i sklonjena od ljudi kako im ne bi mogla nauditi, a ona to i ne želi. Skup okolnosti koje će kao uslov za oslobađanje njegove majke Danaje bogovi postaviti Perseju – da im donese Meduzinu glavu i tako svet spase od čudovišta – koštaće Meduzu života. Prikazana kao žrtva okrutne igre bogova sa smrtnicima, Meduza u ovom delu ima sve osobine ženske žrtve koja neuspešno pokušava da se oporavi od svega što ju je snašlo. Kad prvi put okameni pogledom malog škorpiona u pesku, shvata kakva joj je moć data, ali je ne zloupotrebljava već povezuje oči maramom, pre svega kako bi spasla svoje sestre od pretvaranja u kamen.
Za to vreme bogovi se po svom običaju svađaju oko prevlasti i prave smicalice koje su za njih tek igra a za smrtnike sudbina. Težeći da ilustruje svojom verzijom priče upravo tu osobinu drevnog grčkog mita, objašnjenje ljudske sudbine kao puke igre bogova, Natali Hejns svojim junacima kreira i optužnicu i odbranu, posmatrajući situacije iz svih uglova. Tako mladi Persej kreće u poduhvat isključivo vođen željom da spase majku od nasilnog braka, ali usput shvata koliko je nemoguće ispuniti zadatak ukoliko mu bogovi ne pomognu. Iako Zevsov sin, Persej je pun strahopoštovanja i neverice u ishod teškog zadatka. Mada mu sve vreme pomažu Zevs i, prilično nevoljno, Atina i Hermes, on ipak ispoljava mnogo više ljudskih osobina strahujući za goli život i želeći da se vrati na Serifos, ostrvo gde je odgajen i bio spokojan.
Razrađujući na taj način motiv doma kao sigurnog utočišta koje imaju samo ljudi, ali ne i bogovi, autorka stvara paralelnu priču u kojoj je Meduza bila srećna najmlađa sestra u pećini gde su je Stena i Eurijala krile, Persej u kući ribara Diktija (igra reči, diktio na grčkom je mreža) koji je spasao njega i njegovu majku iz voda Okeana, Andromeda odrastajući u dvoru svoga oca etiopskog kralja Kefeja…
Jedna od osnovnih karakteristika grčkog mita je stalno i suptilno isticanje činjenice da su ljudi srećniji od besmrtnih bogova jer poznaju vernost, dom, ljubav prema porodu, a smrtnost prihvataju kao pokretač životnih poduhvata naspram beskrajne i dosadne večnosti. Zbog toga Atina, boginja ratnica i miljenica svoga oca Zevsa, na kraju prihvata ideju o smrtnosti i traži od Meduzine glave da je pretvori u kamen. Iako joj je Persej predao Meduzinu glavu i ona je postavila na svoj štit, nije upotrebila njenu moć protiv drugih već da sebe spase od dosade besmrtnosti. Ostajući devica-ratnica i odbacujući dete koje joj poverava Gea, boginja zemlje, ona kao žena ostaje bez glavnih atributa ženskosti, bar prema kriterijumima antičkog sveta.
Pričajući o događajima iz ugla svakog od aktera ovog zamršenog mita – Meduze, Posejdona, Andromede, njene majke Kasiopeje, koja je izazvala gnev bogova hvaleći se da je njena lepota veća od lepote svih pedeset morskih Nimfi, Perseja koji prevari starice Graje i otme im jedno oko i jedan zub koje naizmenično koriste ne bi li mu one otkrile gde se nalazi vrt Hesperida, pa čak i zmija koje na Meduzinoj glavi osete da se Persej približava, Natali Hejns je stvorila složenu sliku jednog događaja koji ima simbolično značenje. Odsečena Meduzina glava nije bila i konačna pobeda nad njenom strašnom moći. I bez tela, nastavila je da okamenjuje sve koji je pogledaju i postala strašno oružje koje su bogovi morali oduzeti Perseju. Jer čovek ne može imati pravo na toliku moć.
Naše ograničene moći ujedno su i naš blagoslov, jer nam ostavljaju mesta za svakodnevni život sa kojim se ništa ne može uporediti. A sva igra bogova sa čovekom zapravo je osveta iz ljubomore, jer nemaju prava na život ograničen smrtnošću, ali i blagosloven na mnogo načina. Tako je antički mit tešio i još uvek teši ljudsko biće pred strahom od neizbežnog.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 57
