Približio sam je još više sebi; želeo sam ui­stinu da je utešim. I odjednom apsolutna čarob­nost i sreća ovoga trenutka uđoše u mene. Učini mi se da jedan deo te sreće, kao noćne tišine, mora preći i na nju. Voleo sam sa ushićenjem tu devojku koja je trpela u životu, koja još trpi i koja je do­šla da to kaže. Zaboravio sam zašto sam je zvao da dođe. Da je to bilo radi mene a ne radi nje.

Roman Ljudi govore, objavljen 1931. godine, nije klasična priča sa komplikovanim zapletom, niti zapis o posećenim gradovima i znamenitostima, već uzbudljiva avangardna tvorevina neverovatne lirske lepote. Rastko Petrović hvata samu suštinu ljudskog postojanja i stvara jedno od najosobenijih dela srpske književnosti.

Prateći usputne dijaloge, smeh, suze i tišine ribara, seljana, prolaznika i putnika namernika, pisac tka bezvremeno delo o našoj iskonskoj potrebi za povezivanjem. Kroz isečke tuđih sudbina i slučajnih susreta, on beleži lice i naličje života i pokazuje da se najveće tajne kosmosa i egzistencijalne istine kriju u najjednostavnijim, svakodnevnim razgovorima. Ovaj kratki roman predstavlja spoj putopisne beleške, poetske proze i duboke filozofije prolaznosti, podsećajući nas da je svaki čovekov glas važan i da je svaki život vredan beleženja i pamćenja.

Sva priroda okolo je u jedinstvenome radu sa­rađivanja. Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo. Sve ide tačno i sa zanosom i ovaj život zemlje i neba užasan je i veličanstven.