Prikaz romana „Krhotine“: Žanr za sebe
Početkom osamdesetih godina prošlog veka muzički „njuvejv“ dopunjen je zasebnim, neoromantičarskim pokretom. Bio je to zaseban alternativni izraz u skladu sa sopstvenim nazivom, ali je trajao prekratko da bi čak i njegovi najizvrsniji izvođači poput Ultraxoxa ili grupe Duran Duran bili lišeni čekanja na sledeći muzički trend kojem bi se mogli prikloniti.
Nešto slično neoromantizmu u alternativi moguće je reći za pokret „bejbi bumera“ u američkoj prozi osamdesetih godina. Bret Iston Elis (1964) i nekoliko poetički sličnih autora – čija dela, za razliku od njegovih, nisu izdržale probu vremena – u svojim kasnijim radovima su u raznim pravcima preusmeravali svoje oguglale apolitične satire (!) megalopolisa. Nešto slično neoromantičarskom „čekanju sledećeg trenda“ može na prvi pogled da važi i za „Krhotine“, knjigu koju Elis objavljuje posle trinaestogodišnje romaneskne pauze.
Izbor mladog sebe kao protagoniste jeste autoironičan piščev način da se poigra sopstvenom „karijerom“, od pre vlastitog prvog, bejbibumerskog romana „Manje od nule“ (koji je, uz još četiri Elisova, objavila Laguna). Međutim, ovim američki pisac samo na prvi pogled odaje počast nekrunisanom kralju autofikcije Karlu Uveu Knausgoru. Naime, četiri godine pre „Moje borbe“ norveškog literate Elis objavljuje „Lunar park“ u kojem takođe piše direktno o sebi.
Ipak, daleko od toga da su „Krhotine“ isključivo knjiga autofikcije koja uverljivo podseća na preranu otupelost američkih bumera. Pošto roman istražuje serijska ubistva u Los Anđelesu na jesen 1981. godine u režiji izvesnog Ribara, a možda i Bretovog novog školskog druga Roberta Malorija, posredi je i horor-triler.
Glavni junak govori o pisanju romana „Manje od nule“, ali i o tome koje elemente stvarnosti bi iskoristio za prozu a koje za scenario, pa je posredi ne samo autofikcionalno nego i metafikcionalno delo.
Pošto se Bret pak prikazuje kao biseksualan junak, kom je heteroseksualna orijentacija primarna, „Krhotine“ se mogu tretirati kao roman homoseksualnog autovanja. Razvoj glavnog junaka od tinejdžera do zrelog muškarca nije baš tipičan, pa je u pitanju i parodija bildungsromana. Pošto se pak bejbibumerska otupelost tretira kao istorijski artefakt, kao nešto što sa ove vremenske distance izgleda udaljeno i egzotično, posredi je i povesna fikcija. I realistična, budući da je vrlo plastično dokumentovana, između ostalog, referencama iz pop, filmskih i modnih uticaja epohe. Takvo Elisovo referiranje uvek je organsko: ne samo kad su posredi gorepomenuti neoromantičarski bendovi; ime Debi, glavne junakinje piščevog romanesknog alter ega, ima veze sa istoimenom liderkom spominjane grupe Blondie.
Auto i metafikcija, horor-triler, (bildungs)roman autovanja sa povesno-bejbibumerskim i (neo)realističkim šmekom… Nije glavni recept Elisovog uspeha taj što ume da ukombinuje različite i naizgled nespojive pripovedne strategije. Stvar je u tome što čega god da se lati, njegov narator se ponaša kao da je izumeo dotičan žanr (ne samo bejbibumerski roman i autofikciju) i uspeva da u raznorodne elemente unese pravu meru balansa. Naprosto, može se reći da su proze Breta Istona Elisa žanr za sebe.
Autor: Domagoj Petrović
