Prikaz romana „Ko je pomenuo ljubav?“: Biti ono što jesi
Autobiografska knjiga Elaf Ali (1987), novinarke iračkog porekla koja je odrasla i školovala se u Švedskoj, počinje prologom u kome je opisano jedno, na prvi pogled, sasvim obično veče u višečlanoj emigrantskoj porodici. Ali telefonski poziv koji je najstarijoj od tri kćeri, već tinejdžerki, uputio vršnjak sa kojim je stupila u bezazlenu elektronsku prepisku na sajtu za upoznavanje, izazvao je tešku porodičnu dramu u kojoj niko neće izbeći traume i ožiljke. Strašna osuda i surove reči koje je u tom trenutku čula od bližnjih, snažno su uticale na njeno životno opredeljenje. Bol i poniženje koji su joj tada naneti predstavljali su samo jedan od događaja zbog kojih je ova samosvesna i mudra devojka izabrala drugačiji put od onog koji joj je bio namenjen.
Stoga je njena knjiga utehe i ohrabrenja, svima koji su u svojoj potrazi posustali i izgubili se, morala je biti napisana. To naslućujemo sa svake njene stranice, počev od reči koje, kao posveta svim poniženima, uvređenima, zalutalima i obespravljenima, stoje na samom njenom početku: Ovo je knjiga kakvu bih volela da sam imala tokom svog odrastanja. Nadam se da će biti od pomoći drugima koji se nalaze u sličnim situacijama.
Obznanivši čitaocima širom sveta priču o tome kako je doslednošću, stalnim naporom na sticanju opšteg obrazovanja i tihom upornošću, ipak uspela da savlada sve prepreke na putu ka samostalnosti i ispunjenosti, Elaf Ali je ostvarila svoju želju da kao novinar progovori u ime svih onih koji su u tome osujećeni. Pišući o sebi, ona, zapravo, pripoveda o sudbini nebrojenih devojčica koje su, iako naše savremenice, prinuđene da žive uskraćene za osnovna ljudska prava. U nadi da će njena knjiga pomoći da se tolerancija i empatija razviju tamo gde često bujaju ksenofobija i nespremnost za prihvatanje ljudi iz drugih socijalnih, etničkih i religijskih grupa, autorka u kratkim sociološkim tekstovima na veoma prijemčiv način objašnjava uzroke i prirodu patrijarhalnih ograničenja, posledice strašnog sudara dveju različitih kultura i sve druge probleme koje preživljavaju porodice emigranata. Naročitu višedimenzionalnost njenom delu, nagrađenom priznanjem Adlibris za knjigu godine namenjenu mladima, daju intervjui koje je, kao zrela osoba, vodila sa vlastitim roditeljima.
Ispovest Elaf Ali, koju je na srpski jezik preveo Nikola Perišić, tegobno je svedočanstvo o dugom i upornom stvaranju njenog identiteta. Devojčicu rođenu u Bagdadu, koja je kao petogodišnjakinja postala stanovnica Švedske, vršnjačko okruženje smatralo je Iračankom, dok je porodica osuđivala njene pokušaje da se prilagodi novoj sredini, poznatoj po poštovanju individualnih sloboda i demokratkih vrednosti. Iz duboko lične perspektive, snagom onoga ko je preživeo posledice rigidnih patrijarhalnih normi zasnovanih na časti, ona progovara o brojnim užasima koje je skoro nemoguće i nabrojati: o životu u oskudici, nemogućnosti da se stekne adekvatno obrazovanje, o prinuđenosti na maloletničke i ugovorene, često srodničke, brakove, psihičkoj i fizičkoj torturi koju nad ženama sprovode najbliži, oštroj osudi okoline ukoliko se nevine žrtve suprotstave nepisanim pravilima, o životu pod strogim nadzorom… Iako potiče iz porodice vrlo obrazovanih ljudi, koji su kao mladi i sami bili liberalnih shvatanja, Elaf Ali suočila se sa većinom od njih.
Bežeći pred ratnom stihijom sa četvoro dece, njena majka je našla utočište kilometrima daleko od domovine, srodnika i prijatelja, a kasnije se porodici pridružuje i otac. Odrasli su mnogo teže prihvatili nove životne obrasce, klimatske, društvene i ekonomske uslove. Dezorijentisani, lišeni profesionalnog autoriteta, u strahu da će moderno društvo ugroziti njihovu decu, oni pokušavaju da očuvaju porodični identitet vaspostavljanjem patrijarhalnih vrednosti: majka se okreće religiji, a otac brutalno brani porodičnu čast. Čim primeti da su na najstariju kćerku počele da utiču drugarice koje je stekla na severu Evrope, on se ne libi da je fizički kazni i ponizi na javnom mestu. Kada devojčica prvi put dobija menstrualni ciklus, biva izopštena iz svakog oblika društvenog života gde može doći u kontakt sa suprotnim polom i postaje izložena stalnom roditeljskom pritisku da stupi u brak sa rođakom, kako bi se, po cenu lične sreće, sprečilo ono što ne sme da se dogodi. Zastrašujuće scene koje ostaju među kućnim zidovima smenjuju se sa vršnjačkim zlostavljanjem koje, zbog svoje etničke i konfesioalne pripadnosti, devojka trpi u školi. Priča buduće novinarke biva još potresnija, jer maloletna žrtva okružena nasiljem nema nijednu osobu kojoj bi se mogla poveriti i dobiti adekvatnu podršku.
Hrabra i odlučna u svom naumu, ona ipak stasava u tolerantnu i obrazovanu ženu koja će pomiriti dva protivurečna sveta kojima pripada, utirući pri tome put i mlađim sestrama. Umesto prigušenog vapaja, sa poslednjih stranica debitantskog dela Elaf Ali, do nas dopiru snažne i podsticajne reči: Ova priča je moj način da prigrlim istinu i izbor koji sam napravila. Više ne pristajem na to da lažem, ili da se koristim belim lažima, kako bih dobila odobravanje u sredini čiji deo nikada nisam tražila da budem. Želim da u potpunosti budem ono što jesam. U njima kao da čujemo prizvuk izmirenosti sa prošlošću i vere u budućnost.
Autor: Olivera Nedeljković
