Prikaz romana „Kirka“ koji preokreće priču o pokoravanju u priču o osnaživanju
Za prvi roman „Ahilov pev“, Madlin Miler našla je inspiraciju u Homerovoj „Ilijadi“. U njemu su zbivanja isprepletena oko ljubavne priče između Ahila i Patrokla. Ovaj roman je bio jedan od najprodavanijih romana 2012. godine, da bi potom osvojio i Orange nagradu za fikciju. Sa ovim receptom za uspeh, ne čudi da se Milerova – koja predaje latinski i grčki jezik u srednjoj školi – opet poslužila istim modelom za njen uzbudljivi drugi roman – „Kirka“, mada je ovog puta „Odiseja“ poslužila kao predložak.
Moćna čarobnica Kirka, koja zadržava Odiseja i njegovu družinu – tako što ih pretvara u svinje – tokom njihovog povratka na Itaku, oslobođena je onih nekoliko šturih rečenica koje joj je Homer dodelio, dobivši u ovom romanu prostor u kome je pretvorena u heroinu sopstvene veličanstvene priče. „Kako li bi muzika upotpunila scenu?“ često se pita autorkina verzija Kirke, svesna kontrole koje drugi umeću u narativ o njenom životnom putu.
„Kada sam se rodila“, počinje Kirka svoju priču, „nije postojao naziv za to što sam.“ Kirkine okultne veštine potiču iz njenog besa i ljubomore, koji su posledica dugogodišnjeg maltretiranja lepšeg i moćnijeg rođaka titanskog porekla – iako je Kirka prvorođenče Helija, boga Sunca, i prelepe nimfe Perseide, ćerke Okeana. Svi joj prebacuju da nije dovoljno privlačna, dok je njen smrtnički glas najveće ruglo, pa ipak ona ne posustaje; moglo bi se reći da je ona prva prava oštrokonđa.
Lako se može pomisliti, nakon što Kirku proteraju na ostrvo Eju – kao kaznu za to što je pretvorila lepu ali zlobnu nimfu Skiliju, rivalku u ljubavi, u odvratno morsko čudovište – da će priča početi da se odugovlači. Umesto toga, Milerova upliće još neispričanih priča – priču o Medeji, Jasonovoj nevesti čije su ruke još uprljane krvlju njene braće; o rođenju i zarobljavanju krvožednog Minotaura; priče o onima s kojima je čarobnica delila postelju, Hermesu, Dedalu, Odiseju i naposletku njegovom sinu Telemahu – svi ti delići slagalice uklapaju se u platno koje Kirka tka na razboju koji joj je vešti Dedal napravio.
Kirkina glavna „vrlina“ je njena „izdržljivost“: kao čarobnica, suočava se sa mnogo toga što zahteva strpljenje, što sve skupa ovaj roman čini razdraganim i primamljivim štivom. Proza Madlin Miler rasplamsava svetlucave hiperbole koje odaju počast epskoj prirodi izvornog materijala, zbog čega lik Kirke i njene pustolovine dobijaju potpuno novo ruho. Autorka je veličanstveno obradila i mit i lik čarobnice, uspela je da od antičke priče o ženskoj pokornosti stvori priču koja govori o osnaživanju i hrabrosti, a da pritom taj odjek paše i savremenom čitaocu.
Autor: Lusi Skols
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Aleksandra Branković
Moćna čarobnica Kirka, koja zadržava Odiseja i njegovu družinu – tako što ih pretvara u svinje – tokom njihovog povratka na Itaku, oslobođena je onih nekoliko šturih rečenica koje joj je Homer dodelio, dobivši u ovom romanu prostor u kome je pretvorena u heroinu sopstvene veličanstvene priče. „Kako li bi muzika upotpunila scenu?“ često se pita autorkina verzija Kirke, svesna kontrole koje drugi umeću u narativ o njenom životnom putu.
„Kada sam se rodila“, počinje Kirka svoju priču, „nije postojao naziv za to što sam.“ Kirkine okultne veštine potiču iz njenog besa i ljubomore, koji su posledica dugogodišnjeg maltretiranja lepšeg i moćnijeg rođaka titanskog porekla – iako je Kirka prvorođenče Helija, boga Sunca, i prelepe nimfe Perseide, ćerke Okeana. Svi joj prebacuju da nije dovoljno privlačna, dok je njen smrtnički glas najveće ruglo, pa ipak ona ne posustaje; moglo bi se reći da je ona prva prava oštrokonđa.
Lako se može pomisliti, nakon što Kirku proteraju na ostrvo Eju – kao kaznu za to što je pretvorila lepu ali zlobnu nimfu Skiliju, rivalku u ljubavi, u odvratno morsko čudovište – da će priča početi da se odugovlači. Umesto toga, Milerova upliće još neispričanih priča – priču o Medeji, Jasonovoj nevesti čije su ruke još uprljane krvlju njene braće; o rođenju i zarobljavanju krvožednog Minotaura; priče o onima s kojima je čarobnica delila postelju, Hermesu, Dedalu, Odiseju i naposletku njegovom sinu Telemahu – svi ti delići slagalice uklapaju se u platno koje Kirka tka na razboju koji joj je vešti Dedal napravio.
Kirkina glavna „vrlina“ je njena „izdržljivost“: kao čarobnica, suočava se sa mnogo toga što zahteva strpljenje, što sve skupa ovaj roman čini razdraganim i primamljivim štivom. Proza Madlin Miler rasplamsava svetlucave hiperbole koje odaju počast epskoj prirodi izvornog materijala, zbog čega lik Kirke i njene pustolovine dobijaju potpuno novo ruho. Autorka je veličanstveno obradila i mit i lik čarobnice, uspela je da od antičke priče o ženskoj pokornosti stvori priču koja govori o osnaživanju i hrabrosti, a da pritom taj odjek paše i savremenom čitaocu.
Autor: Lusi Skols
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Aleksandra Branković
