Prikaz romana Jurice Pavičića „Žena s drugog kata“
„Razbudi se, otvori oči i iznad sebe ugleda istu žutu panelsku dasku s ispisanim šporkarijama i mudrim porukama čovječanstvu.“
Predstavnik dalmatinske noar proze rešio se na vispreno pretakanje „Šume Striborove“ u roman pseudodetekcije. Junakinja bajke iz pera Ivane Brlić Mažuranić bila je bakica koja nezahvalnog sina voli više od svake radosti i sreće, i prašta mu ishitrenu ženidbu gujom otrovnicom koja je uzela obličje lepote devojke. Gurnemo li u stranu gerontofobiju i mizoginiju koje se upliću u zaplet bajke po diktatu epohe i žanra, videćemo da je odnos snahe i svekrve tek jedan strmi tematski nagib s kog se čitalac sunovrati u more motiva: „fatalna nevjesta“ Bruna žrtva je sticaja okolnosti kojima se prepustila kad je pristala da živi u kući građenoj znojem svekra bauštelca, sa nepokretnom svekrvom, dok muž radi na prekookeanskom brodu.
Svet je niz domina koje „padaju jedna za drugom, u slijepom jednosmjernom hodniku“, i smrtni ishodi menjaju živote živih. Sa tek dvadeset šest, Bruna je osuđena na jedanaest godina zatvora zbog ubistva s predumišljajem, ali je tom predumišljaju kumovao ceo niz društvenih i intimnih okolnosti.
I prelomni i rutinski trenuci u njenom životu predočeni su ritualima kuvanja – za šlogiranu svekrvu, zatvorenice, goste restorana u ostrvskoj uvali. Nema bajke za Brunu: ne zato što u njenom životu nema mesta za čudo, već zato što nema zmijski jezik koji bi isplazila. Prizori Splita ranjenog tranzicijom nisu tek kulise, već često i uteha, naročito kad noćna svetla preobraze bezdušni metalni prostor.
Autor: Prof. dr Vladislava Gordić Petković
Izvor: Nova
