Prikaz romana „Jednakost rituala“ Terija Pračeta
Poslednja stvar koju je čarobnjak Dram Bilet uradio, pre nego što je Smrt položila svoju koščatu ruku na njegovo rame, bila je da preda svoju palicu moći osmom sinu osmog sina. Na nesreću njegovih kolega u šovinističkom (da ne kažemo ženomrzačkom) svetu magije, zaboravio je da proveri pol novorođenog deteta...
Genijalnog britanskog pisca Terija Pračeta nije potrebno posebno predstavljati. Reč je o jednom od istinskih velikana fantastike, kome je oreol književne besmrtnosti doneo dobro poznati serijal knjiga o Disksvetu.
Dok su „Boja magije“ i „Svetlost čudesnog“, romani kojima nas je početkom osamdesetih godina prošlog veka uveo u svoj magični univerzum, bili zamišljeni kao parodija klišea kojima obiluje žanr fantastike ili, bolje rečeno, kolekcija šala povezanih labavim nitima zapleta i lišenih konkretnog smera, „Jednakost rituala“, treća po redu knjiga iz Pračetovog superpopularnog serijala, iako podjednako duhovita i šarmantna, predstavlja ozbiljan iskorak u domen stvarnog pripovedanja. Pročitavši je, po prvi put sam u potpunosti razumeo potencijal ovog žanra.
„Jednakost rituala“ je uzbudljiva i inteligentna priča o devojčici Eski i njenim avanturama u svetu magije. Za razliku od prethodna dva, ovaj roman pretpostavlja da čitalac raspolaže bar osnovnim znanjem o funkcionisanju Disksveta, što omogućava priči da teče znatno ujednačenijim tempom, ali istovremeno može predstavljati izvestan problem za one koji ostvaruju prvi kontakt sa Pračetovom fikcijom. Iako je zaplet sasvim jednostavan, stil pripovedanja je takav da čitaoca u potpunosti uvlači u radnju i navodi da uz knjigu provede daleko više vremena nego što je možda planirao. Moja jedina zamerka tiče se samog završetka priče: zahvaljujući nevidljivom neprijatelju ostajemo uskraćeni za konačni obračun između čarobnjaka i veštica koji nam je od početka obećavan. Elegantnim izbegavanjem ovog okršaja, atrakcije o kojoj sam želeo da čitam, propuštena je prilika da „Jednakost rituala“ izraste u nešto više od tek zanimljive priče o magiji.
Jedan od elemenata čiji se kvalitet u Pračetovim knjigama nikada ne dovodi u pitanje je karakterizacija. Njegovi junaci su duhoviti, simpatični, radoznali i puni mana. Oni nikada nisu puka parodija likova iz sveta fantastike – u pitanju su uvek stvarni ljudi. Neke od najinteresantnijih scena u romanu su upravo one u kojima junaci iznenada postaju svesni svojih nedostataka i primorani su da se snalaze, što im, naravno, uvek polazi za rukom, i to obično na spektakularan način. Interakcije likova su Pračetova specijalnost: dijalozi su britki i domišljati, šaljiva prepucavanja zvuče prirodno i čitalac sve vreme ima utisak da prati razgovore stvarnih ličnosti.
Ne morate biti ljubitelj serijala o Disksvetu i fantastike da bi vam se dopala „Jednakost rituala“. Knjiga o devojčici koja postavlja pitanje zašto žene ne mogu da postanu čarobnjaci bavi se temama koje prevazilaze žanrovska ograničenja. Iako Pračet nije iskoristio priliku da stvori remek-delo, pošlo mu je za rukom da ostatku sveta pošalje snažnu poruku da je fantastika relevantan žanr koji se sa aktuelnim pitanjma hvata ukoštac na način na koji drugi žanrovi ne uspevaju.
Autor: Rajan Loler
Izvor: fantasybookreview.co.uk
Prevod. Jelena Tanasković
