Prikaz romana „Hildir“: Fikcija koja leči
U središtu romana „Hildir“ finske spisateljice Satu Reme (1980) krije se policijska istražiteljka Hildir Runarsodir koja radi u području Zapadnih fjordova, udaljenom delu Islanda. Njen lik predstavlja kombinaciju profesionalne kompetencije i izraza lične traume – kao dete, izgubila je dve sestre koje su nestale bez traga, što je ostavilo duboku pukotinu u njenom identitetu, ali i razvilo specifičnu osetljivost na nestanke dece, što će postati ključna linija u njenom radu i unutrašnjem razvoju. Hildir je istovremeno izdržljiva i ranjiva, stroga i empatična, zatvorena i snažno povezana sa sredinom u kojoj živi.
Islandska priroda u romanu nije samo dekor, nego i strukturalna komponenta pripovedanja. Vetroviti proplanci, uski putevi između planinskih padina i dugačka razdoblja mračnih dana stvaraju atmosferu koja na momente poprima snažan emotivni naboj. Pejzaž prerasta u narativni pritisak: teskoba prostora odražava unutrašnju teskobu likova. Čini se kao da krajolik, gotovo mitski u svojoj grubosti, oblikuje sudbine ljudi koji u njemu žive. Drugim rečima, Island u „Hildiru“ nije samo geografsko mesto, već i emocionalni pejzaž traume, izolovanosti i upornog preživljavanja.
Osim naslovne junakinje, ključni lik je i Jakob Johanson, finski policijski pripravnik koji dolazi na Island u sklopu međunarodne saradnje i stažira kod Hildir. Njegova priča je mnogo više od sporedne linije narativa – ona nosi emocionalnu kontratežu poslovnoj disciplinovanosti protagonistkinje. Jakob je čovek koji je izgubio pravo na blizinu sa sopstvenim detetom posle razvoda, a njegov bol je tih, stalan i bezmalo nepodnošljiv. Kroz njega Satu Reme uvodi teme očinstva, lične nemoći pred institucionalnim zidovima i potrebe za pripadanjem. Dok Hildir deluje kao osoba koja svoje rane drži pod kontrolom, Jakob je lik čije se traume izlivaju na površinu. On je otvorena rana u svetu u kojem se preživljavanje najčešće svodi na zatvaranje. Iako naizgled nepomirljivih karaktera, dvoje glavnih junaka su kompatibilni i dobro funkcionišu zajedno.
Tek oko trećine knjige dolazimo do prve žrtve. Kasnije se pojavljuje još žrtava, iako veza među njima u početku nije jasna. Objašnjenje dolazi kasnije, kada saznajemo više o identitetu ubijenih i zašto su baš oni morali da stradaju. Priča koja stoji iza toga može se nazvati prilično potresnom.
Ipak, u pripovedanju Satu Reme, krimi-zaplet je mehanizam a suština je u likovima. Zahvaljujući pre svega tome, ovo je specifičan noar koji ostavlja mesta toplini, podršci, humoru i nežnosti svakodnevnog života. Uopšte, emocionalna privlačnost može se shvatiti kao ključna snaga romana. Reme gradi svet u kome se ljudi ne doživljavaju kao simboli, već kao živa bića, ranjiva, protivrečna, ponekad slomljena, ali uvek okrenuta drugima. Ova bliskost likova sa čitaocima ima i šire društveno značenje: Reme uspeva da stvori fikciju koja leči.
I tu leži možda najdublji razlog njenog uspeha – u vremenu iscrpljenosti, cinizma, digitalnog umora i emocionalne distanciranosti, „Hildir“ vraća ideju o pripadanju, brizi i dubokoj, tihoj ljudskoj povezanosti. Književnost Satu Reme ne pokušava da impresionira – ona se trudi da bude bliska. Upravo u tome jeste njena snaga.
Autor: Domagoj Petrović
Islandska priroda u romanu nije samo dekor, nego i strukturalna komponenta pripovedanja. Vetroviti proplanci, uski putevi između planinskih padina i dugačka razdoblja mračnih dana stvaraju atmosferu koja na momente poprima snažan emotivni naboj. Pejzaž prerasta u narativni pritisak: teskoba prostora odražava unutrašnju teskobu likova. Čini se kao da krajolik, gotovo mitski u svojoj grubosti, oblikuje sudbine ljudi koji u njemu žive. Drugim rečima, Island u „Hildiru“ nije samo geografsko mesto, već i emocionalni pejzaž traume, izolovanosti i upornog preživljavanja.
Osim naslovne junakinje, ključni lik je i Jakob Johanson, finski policijski pripravnik koji dolazi na Island u sklopu međunarodne saradnje i stažira kod Hildir. Njegova priča je mnogo više od sporedne linije narativa – ona nosi emocionalnu kontratežu poslovnoj disciplinovanosti protagonistkinje. Jakob je čovek koji je izgubio pravo na blizinu sa sopstvenim detetom posle razvoda, a njegov bol je tih, stalan i bezmalo nepodnošljiv. Kroz njega Satu Reme uvodi teme očinstva, lične nemoći pred institucionalnim zidovima i potrebe za pripadanjem. Dok Hildir deluje kao osoba koja svoje rane drži pod kontrolom, Jakob je lik čije se traume izlivaju na površinu. On je otvorena rana u svetu u kojem se preživljavanje najčešće svodi na zatvaranje. Iako naizgled nepomirljivih karaktera, dvoje glavnih junaka su kompatibilni i dobro funkcionišu zajedno.
Tek oko trećine knjige dolazimo do prve žrtve. Kasnije se pojavljuje još žrtava, iako veza među njima u početku nije jasna. Objašnjenje dolazi kasnije, kada saznajemo više o identitetu ubijenih i zašto su baš oni morali da stradaju. Priča koja stoji iza toga može se nazvati prilično potresnom.
Ipak, u pripovedanju Satu Reme, krimi-zaplet je mehanizam a suština je u likovima. Zahvaljujući pre svega tome, ovo je specifičan noar koji ostavlja mesta toplini, podršci, humoru i nežnosti svakodnevnog života. Uopšte, emocionalna privlačnost može se shvatiti kao ključna snaga romana. Reme gradi svet u kome se ljudi ne doživljavaju kao simboli, već kao živa bića, ranjiva, protivrečna, ponekad slomljena, ali uvek okrenuta drugima. Ova bliskost likova sa čitaocima ima i šire društveno značenje: Reme uspeva da stvori fikciju koja leči.
I tu leži možda najdublji razlog njenog uspeha – u vremenu iscrpljenosti, cinizma, digitalnog umora i emocionalne distanciranosti, „Hildir“ vraća ideju o pripadanju, brizi i dubokoj, tihoj ljudskoj povezanosti. Književnost Satu Reme ne pokušava da impresionira – ona se trudi da bude bliska. Upravo u tome jeste njena snaga.
Autor: Domagoj Petrović
