Prikaz romana „Hamlet u Paviljonu br. 6“: Čemu umetnost?
Svaki roman Gorana Markovića praznik je za čitaoca/čitateljku. Ali nedostaju mi njegovi filmovi. Nek se makne ovaj režim koji najsposobnijima iz moje generacije staje na put. Gde će im duša? Drago mi je da su nas i Goran Marković i Srđan Karanović obradovali svojim uvidima u novom mediju – književnosti.
„Hamlet u Paviljonu br. 6“ je knjiga koju bi poželeo svaki kulturni milje. U oseci kulture svake vrste, koju nam priređuje aktuelni režim sa panjevima u vidu ministara kulture sklonog gangsterskim nepočinstvima, ova knjiga nam dozvoljava da prodišemo, uzdiže nas do stremljenja najambicioznijnih i najosetljivijih među nama, otvara vidike, odgovara na večno pitanje čemu umetnost i šta se u umetniku, bio on glumac, pisac, slikar, zbiva.
Glavni junak Filip je glumac koji na vrhuncu karijere dobija ulogu Hamleta, ulogu o kojoj svaki glumac sanja. Radnja romana se odvija u tri toka: na probama u matičnom pozorištu, na kauču psihoanalitičara i u Paviljonu br. 6 u Padinskoj skeli, gde glumac u ulozi reditelja priprema izvedbu „Hamleta“ sa pacijentima kao vid terapije koja se već uveliko primenjuje u Francuskoj uz pomoć svoje bivše i potonje žene psihijatarke Tamare. Ali taj poduhvat vredan pažnje će birokratizovani upravnik prekinuti. Njegov necivilizacijski čin zbližiće bivše supružnike, Filipa i Tamaru, koji i dalje podržavaju jedno drugo i odani su svojim pozivima.
Sva tri ambijenta omogućavaju Goranu Markoviću da nam predstavi komplikovan proces izgradnje uloge koju glumac treba da nam dočara. Treba dobro poznavati procese kroz koje prolaze ljudi pozorišta da bismo njihovoj glumi poverovali. Tekst, naravno Šekspirov, tek je predložak. Dileme se postavljaju već na prvom koraku. Da li je Hamlet lud ili tek samo, iz njemu znanih razloga, glumi ludilo kako bi dokučio istinu? Glumac to zna i njemu je potrebno da dokuči iz kog rakursa Hamlet izvlači svoje poteze.
Šta je uopšte normalnost? Filip, ili Goran Marković kaže: „Uzmimo, na primer, stanovište da je normalno ono što odgovara utvrđenim normama i pravilima u jednom društvu. U tom slučaju, definicija normalnog i nenormalnog bi u prošlosti, u sasvim drugačijim okolnostima, bila nužno različita od ove sadašnje. Na drugoj strani, ako smatramo da je normalno ono kako postupa većina, onda bismo mogli da kažemo kako je vladanje manjina nenormalno. Ali dobro znamo kako su se neki od najvažnijih umova ponašali različito od većine, da su bili čudaci, ljudi sa bizarnim navikama i slično. Jednostavno, bili su u manjini.“
Da bi razumeo Hamleta, ali i sebe, leći će na psihoanalitički kauč i radeći sa „ludacima“, koji su često manje ludi od nas normalnih, i izložiti se bez ostatka preispitivanju. „Prihvatio sam taj posao zbog mog Hamleta. Da vidim kako se ponašaju duševni bolesnici. U stvari, to što radim bio je jedini način da budem u njihovoj blizini.“
Bez te muke dovođenja vlastitog života pod znak pitanja i suočavanja sa predrasudama zajednice i najbliže okoline nema pravog glumačkog ostvarenja.
„…mnogi glumci, nekada zanimljivi, možda talentovani, koji su u mladosti mnogo obećavali, u jednom trenutku – stanu. Ukoče se u jednoj tački i više nikada ne načine ni korak napred. Njihova gluma se, jednostavno, zaledi. Pretpostavljam da prestanu da istražuju, da rizikuju. Ne zanima ih više nepoznato. Utonu u rutinu, žive svakodnevicu i ništa više. I onda glume po nekom automatizmu, bez ideje šta znači tekst koji izgovaraju, šta je suština ponašanja njihovog lika, šta je, na kraju krajeva, pisac imao da kaže. “
Markovićev roman otkriva šta se događa na zatvorenom odeljenju psihijatrijske bolnice u Padinskoj skeli i u pozorištu. Volim romane iz kojih mi se otkrivaju nedostupna mesta moga grada.
Autor: Nadežda Radović
Izvor: Danas
