Prikaz romana „Grozničavi san“: Krv i žeđ na Misisipiju
Džordž R. R. Martin, jedan od najčitanijih savremenih pisaca, jednostavno ne ume da razočara – čak i kada duže od decenije odugovlači sa nastavljanjem planetarno popularnog serijala Pesma leda i vatre. U međuvremenu je, na svu sreću, dostupno toliko drugih proznih dela iz njegovog svestranog i dugog stvaralaštva. Iako nisu sva iz domena epske fantastike, nude podjednako dobar materijal za ekranizaciju. „Grozničavi san“ iz 1982. godine uzbudljiva je mešavina horor, istorijskog i avanturističkog romana. Odlikuje se istim divnim osećajem pisca za razvijanje zapleta, likova, dijaloga, živu atmosferu i ubedljivu naraciju. Sve prepoznatljive odlike Martinovog stila su tu, a opet iznenađuje uspeli spoj Tvena i Stokera (prema rečima samog autora) sa Melvilom i En Rajs. Pred čitaocima u Srbiji roman „Grozničavi san“ našao se ponovo 2020. zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna i prevodu Nevene Andrić.
„Grozničavi san“ govori o pohlepi i njenom savladavanju, borbi za (sopstveni) humanitet, ali i velikoj opsesiji, strastima, takmičarskom duhu jačem od najvećih opasnosti. Sredina je 19. veka na američkom Jugu, preopterećenom rasizmom u praskozorje Građanskog rata. Već ostareli i finansijski upravo devastirani brodovlasnik, kapetan Abner Marš, poseduje još samo jednu želju: da ponovo zavlada vodama Misisipija i po mogućstvu sagradi barku s kojom bi prestigao neprikosnoveni parobrod Eklipsa. Tajanstveni aristokrata Džošua Jork takođe ima veliki san i kada predloži pogodbu kojoj bi sa svoje strane doprineo ulaganjem ogromnih finansijskih sredstava, Marš ne namerava da ispusti priliku, uprkos neslaganju sa čudnim navikama i zagonetnošću novog ortaka. Tako nastaje raskošni brod iz naslova.
Čim su se leta 1857. otisnuli na ćudljivu reku, koju kapetan i oseća i voli, počinju nevolje. Osmišljen kao, veoma moguće, alter ego svog tvorca: čovek neprijatnog izgleda (debeo, bradavičast i zarastao u bradu), ali nepopravljivi idealista, Marš na lični rizik nastoji da dokuči Jorkovu istinsku prirodu i namere.
Za to vreme najamni radnik „Zlovoljni“ Bili Tipton služi drugog misterioznog tipa poznatog kao Dejmon Džulijan, a koji se sa krvoločnom svitom stacionirao na silom preuzetoj plantaži u Luizijani. Polako im ponestaje materijalnih sredstava, usled čega oprez popušta i dovodi bezbednost skupine u pitanje. Dva paralelna plana priče se uskoro neizbežno ukrštaju, pokrećući više dilema: je li Džošua stvarno lovac na vampire – ili jedan od njih? Šta su ta bića zapravo, koliko i u čemu je „narod noći“ drugačiji od ljudi, pogrdno nazivanih „goveda“ (što otkriva postojanje drugog nivoa rasne diskriminacije)? Može li se pobediti „crvena žeđ“ i ono animalno u osobi? Ko je čiji „krvni gospodar“? Odgovore pruža napeta radnja ispunjena brojnim obrtima i primerima herojstva koliko i surovosti, zanošenjem velikim idejama koliko pomračenjima svesti.
Primena stereotipa o vampirima nasleđenih iz prethodne književne tradicije ovde je nešto drugačija. Kao i u dotadašnjim primerima, karakterišu ih neprirodno bleda koža, pretežna neranjivost i brzo regenerisanje, hipnotišući pogled, drevnost, aseksualnost, potreba za krvlju (crvena žeđ) i osetljivost na sunčevu svetlost. Džošua, međutim, dekonstruiše i karikira mit o vampirizmu, u isti mah se postavljajući kao potencijalni revolucionar, mesijanska figura (čak i samim imenom, koje predstavlja varijantu Isusa i znači spasitelj), osoba što na sopstvenom primeru (odolevajući životinjskom instinktu) i kroz pronalazak rešenja (posebno piće je alternativa za krv) može da pomiri svetove i makar olakša prokletstvo čitavoj vrsti. Skeptični Marš se relativno lako „prima“ na njegovu zamisao. Zapravo, možda je najinteresantnija upravo promena tačke gledišta iz podozrenja u saučesničku saosećajnost, sve do prijateljske vere u zajednički cilj. I pored svojih godina, životnog iskustva i korpulentne pojave, Marš naspram neobičnih „podstanara“ najveći deo vremena liči na početnika, začuđeno dete.
Martin nešto drugačije interpretira genezu vampira. Usled visokorizičnog razmnožavanja, nema ih tako mnogo, a obično ljudsko biće se ne može naprosto „pretvoriti“ u vampira, za šta odličan primer predstavlja pohlepni Bili Tipton. Njegova ambicija koja isprva vodi u svojevoljno potčinjavanje, proishodi očajničkom simulacijom tobože drugačije prirode.
Već spomenuta snaga pogleda glavno je sredstvo kojim se vampiri služe kada potčinjavaju drugoga, uključujući sopstvene saplemenike. Prvi opis Džošuinih sivih očiju prilikom upoznavanja sa Maršom objašnjava tu moć, nagoveštavajući kompleksnost borbe zveri i nadbića, usamljenosti i večnosti. Drugačije dejstvo pripisano je ponornoj praznini iz pogleda Dejmona Džulijana, koji i u tom smislu predstavlja suštu suprotnost Jorku. Kao primer iskonskog zla i pomalo jednodimenzionalan lik, otupeo na potrebu za lovom iz bilo kog drugog razloga sem proste navike, ipak je još uvek sposoban da kontroliše čak i one najjače.
„Preletanjem“ između njih dvojice, ostatak svite deluje poput skupa marioneta. Od ženskih likova, većinom površnih i ne toliko važnih za rasplet, najzastupljenija je Valeri, Džošuina družbenica odbegla od Džulijana. Vampiri saplemenice posmatraju kao „ženke“, slabije i podložne svakoj manipulaciji. Nasuprot tome stoji solidarnost Maršove posade, među kojom se izdvajaju hvalisavi kormilar Karl Fram, racionalni Džonaton Džefers i „Maljavi” Majk Dan, otelotvorenje fizičke snage.
Nije slučajno što značajno mesto zauzima poezija engleskih romantičara, prvenstveno Bajrona i Šelija koje Džošua voli da čita. Posebno su razumljive reference na Bajrona, zbog legendarnih osobina i danas često tumačenog kao neka vrsta demonskog zavodnika, a o samom uticaju bajronovskog junaka na oblikovanje vampira iz fikcije da ne govorimo. Nakon vremenskog skoka do 1870. godine brod je čak i preimenovan u „Ozimandijas“, po Šelijevoj pesmi.
Mogli bi parobrodi da budu prosti i jednostavni, zaključi Džefers, ali zato što su ovakvi kakvi su, lepši su naoko, a i kad se voziš njima. Isto ti je i s poezijom, kapetane. Pesnik bi mogao da kaže nešto bez uvijanja, ali kad to pretoči u rime i stihove, postaje veličanstveno.
Poetična komponenta prisutna je i u doživljavanju vode, elementa čije se kretanje i promenljivost pokazuju čas kao izvor života i smisla, drugi put asocirajući na krv – tamnu, gustu i preteću.
Reku moraš čitati kao knjigu, a reči su talasići i virovi, i ponekad su toliko izbledele da se i ne mogu kršteno razabrati, a onda moraš da se osloniš na sećanje od prošlog puta kad si čitao tu stranicu.
Mada pozadinska, veoma je važna tema robovanja: vampira vlastitoj prirodi, ljudi vampirima, ali i drugim ljudima (najupadljiviji primer dvostrukih standarda). Još jedna presudna problematika tiče se odnosa moći i potčinjavanja, ironijski sučeljenih u društvenoistorijskom i individualnom smislu.
Lelujava, ponekad prividno troma kao reka čijom površinom promiču likovi i poprišta, radnja je zapravo veoma napeta, neke scene prilično jezive i brutalne, atmosfera uzavrela. Upečatljivo su dočarani i priobalni gradovi-luke, sa poročnim četvrtima gde opasnost doslovce vreba na svakom koraku.
Osnovna postavka povezuje svetlost i tamu, plemenito i okrutno, spas i uništenje, kao dublete sila podjednako mogućih u jednoj istoj duši. Koja će biti zastupljenija i na kraju prevagnuti, zavisi od više faktora. Džošui srodnici zlobno zameraju da se previše približio smrtnicima, pa usvojio njihov sistem vrednosti i razvio želju da bude kao oni. U njemu se, svejedno, ne bore toliko izvorna priroda vampira (koju je razumom i naukom toliko dugo držao potisnutu, da je se jedva i seća) i svest o ispravnom (čije ideale usvaja i sledi), koliko izdvodljivost sna i sposobnost da se prepozna trenutak kada, ipak, treba odustati.
Ono što ga povezuje sa Maršom upravo je idealističko posedovanje rečenog sna, kome obojica podređuju apsolutno svaki svoj potez. Uprkos međusobnim razlikama, upadljivoj grubosti naspram otmenosti, drugačijim interesovanjima, u toj se tački njihove sličnosti potpuno poklapaju, potvrđujući višeznačnost naslovne sintagme. Grozničavi san je i bolest i strast, delirijum i poetizovani zanos, za šta svaki prisutni junak predstavlja po jedan živo dočaran primer.
Autor: Isidora Đolović
Izvor:sinhro.rs
