Prikaz romana Dž. M. Kucija „Život i vremena Majkla K“
U tipičnom Kucijevom stilu, roman „Život i vremena Majkla K“ govori o nehumanosti rata i države u ratu, osvrćući se na činjenicu da je svaki pojedinac, koji je to doživeo, morao da plati cenu. Majkl K je jednostavan čovek koji nema porodicu, osim stare majke. Od rođenja na licu ima deformaciju, zbog čega se oseća odbačenim od društva. Zaglavljen usred građanskog rata, koji, po njegovom mišljenju, nema nikakvog smisla (koji se ratuje „da bi manjine mogle da odlučuju o svojoj sudbini“, što je krilatica svakog rata vođenog liberalizmom. A najgora stvar u vezi sa ovim ratom je to što se dešavao u vreme aparthejda u Južnoj Africi). S malo pameti, i mnogo jednostavnosti, Majkl K pravi kolica da bi mogao da preveze svoju sve bolesniju majku, dok beže od anarhije koja raste u ratom razorenom Kejptaunu, na farmu gde je živela kao dete, u dalekom gradu koji se zove Princ Albert. Zbog policijske zabrane kretanja posle određenih sati i birokratskog neuspeha da dobiju potrebne putne dozvole, njih dvoje kreću na putovanje, ali majka ubrzo umire u sterilnom okruženju jedne bolnice, gde je njeno telo kremirano, a pepeo poveren Majklu s bezobzirnom ravnodušnošću mehanizovanog modernog života. Pošto je umrla jedina osoba koja ga je volela, Majkl nastavlja putovanje dok konačno ne dođe do nečega što liči na staro porodično imanje, odavno napušteno i izolovano, na periferiji grada. Tada počinju njegova izolacija i opstanak. Nismo sigurni koliko to traje, ali vidimo kako sazrevaju bundeve koje uzgaja, kako se menjaju godišnja doba, i zaključujemo da to traje nekoliko meseci, možda godinu dana ili više, što pokazuje da je daleko inteligentniji i sposobniji nego što je iko, pa čak i sam autor, pomišljao. Majkl je svestan da mogu da ga pronađu, jer to nije njegova zemlja, niti grad u kojem bi trebalo da bude, a nema ni posao – zbog svakog „zločina“ bi mogao da završi u radničkom logoru, nalik onom u kojem je završio kada su ga uhvatili na putu, ranije u romanu.
Majkl na farmi ratuje sa samom ljudskom prirodom i, na neki način, je pobeđuje. Izgradio je sebi ne baš tako sigurno sklonište ukopano u zemlji, zasadio je malu baštu od semena i alata ukradenog iz seoskih kuća (ali nije želeo da iz kuće uzima bilo šta vredno ili da uopšte koristi kuću – izolacijom se borio protiv onih koji nameću ratne zakone). Majkl provodi dane živeći skromno i spavajući, čekajući da dođe vreme za žetvu, jer mu je previše dosadno ili jednostavno ne može da nađe svrhu u nečemu drugom. On postaje čovek oslobođen od društva i njegova tajna sloboda postaje ono što rat stvara: gladovanje i trulež, puki kostur čoveka. Odgajan je kao idiot, ali ga je ova izolacija dodatno otupela: nomadske gerilske snage prolaze i on ne može da shvati da li su to lovci, vojnici ili vlasnici farmi. U njegovom razumu, a ni mašti, više nema mesta za logiku rata, frakcija i funkciju države. Ne može da zamisli drugi život osim jednostavnog i čistog kakav vodi. Iako gladuje, ne može da jede ništa osim onoga što je sam zasadio. Iako je sam, ne oseća strah i nezadovoljstvo.
Kada vojnici, koji su išli za gerilskim snagama, otkriju Majkla K i njegovo sklonište, sigurni su da je on neprijateljski vojnik. Odvode ga u radnički logor gde ga, kako kažu, ne terete za zločin, niti ga drže pod ključem, već je, kako mu je objašnjeno, kažnjen zbog toga što je siromašan i nezaposlen beskućnik. Pušten je „na slobodu“, ali ako ga uhvate na ulici bez razloga, biće uhapšen jer nema odgovarajuća dokumenta. I upravo se to i događa. Majkl K je ponovo uhapšen i odveden u improvizovani logor u Kejptaunu.
Dosledan svom stilu, Kuci menja pripovedačku perspektivu: veliki deo romana napisan je iz trećeg lica i govori o događajima iz života idiota Majkla K, od života sa majkom ispod stepenica, preko njihovog neverovatnog putovanja, majčine smrti, pa sve do dolaska na obećanu zemlju varošice Princ Albert, njegove izolacije na napuštenoj farmi, zarobljavanja i boravka u radničkim logorima. Drugi deo napisan je iz perspektive medicinskog brata iz kampa sagrađenog na nekadašnjoj trkačkoj stazi, gde pokušava da ubedi svoje nadređene da je Majkl (za koga veruju da se zove „Majkls“) prestar, slab i ne baš sposoban da bude neprijateljski vojnik – što je i istina, jer posle usamljeničkog života na farmi i boravka u radničkom logoru, Majkl kao da i nije prisutan u stvarnom životu. „Drže ga ovde kao pobunjenika, ali on jedva i zna da je napolju rat“, rekao je medicinski brat. Kratak, završni deo napisan je u trećem licu i opisuje Majklovo poslednje prebivalište, u ruševinama njegove bivše četvrti, koju je opustošio rat. Kucijeva sklonost da pripoveda iz više lica jeste jednostavan, ali i neverovatan trik perspektive, koji čitaocu ne dozvoljava da se opusti. To je, na kraju krajeva, priča o gubitku, ratu i lošim uslovima, poniznosti i ličnom spasenju usred najvećih strahota.
Kako se priča završava, Kuci nas ostavlja da razmišljamo o istrajnosti ljudskog duha nad tim brutalnim događajima za koje smo sami krivi:
„I ako bi taj starac ustao iz kolica i protegnuo se (stvari su se sada ubrzavale) i pogledao tamo gde je nekad stajala pumpa koju su vojnici digli u vazduh tako da kamen na kamenu nije ostao, te počeo da se vajka, govoreći: „A kako ćemo s vodom?“, on, Majkl K, iz džepa bi izvadio kašičicu, najobičniju kašičicu i oveći kalem kanapa. Razgrnuo bi šut sa otvora bunara, savio dršku kašičice u omču i privezao je kanapom, spustio je niz bunar duboko u zemlju, a kad bi je izvukao, u njoj bi bilo vode; i evo, rekao bi, ovako čovek može da živi.“
Izvor: integralpsychosis.wordpress.com
Prevod: Lidija Janjić
Majkl na farmi ratuje sa samom ljudskom prirodom i, na neki način, je pobeđuje. Izgradio je sebi ne baš tako sigurno sklonište ukopano u zemlji, zasadio je malu baštu od semena i alata ukradenog iz seoskih kuća (ali nije želeo da iz kuće uzima bilo šta vredno ili da uopšte koristi kuću – izolacijom se borio protiv onih koji nameću ratne zakone). Majkl provodi dane živeći skromno i spavajući, čekajući da dođe vreme za žetvu, jer mu je previše dosadno ili jednostavno ne može da nađe svrhu u nečemu drugom. On postaje čovek oslobođen od društva i njegova tajna sloboda postaje ono što rat stvara: gladovanje i trulež, puki kostur čoveka. Odgajan je kao idiot, ali ga je ova izolacija dodatno otupela: nomadske gerilske snage prolaze i on ne može da shvati da li su to lovci, vojnici ili vlasnici farmi. U njegovom razumu, a ni mašti, više nema mesta za logiku rata, frakcija i funkciju države. Ne može da zamisli drugi život osim jednostavnog i čistog kakav vodi. Iako gladuje, ne može da jede ništa osim onoga što je sam zasadio. Iako je sam, ne oseća strah i nezadovoljstvo.
Kada vojnici, koji su išli za gerilskim snagama, otkriju Majkla K i njegovo sklonište, sigurni su da je on neprijateljski vojnik. Odvode ga u radnički logor gde ga, kako kažu, ne terete za zločin, niti ga drže pod ključem, već je, kako mu je objašnjeno, kažnjen zbog toga što je siromašan i nezaposlen beskućnik. Pušten je „na slobodu“, ali ako ga uhvate na ulici bez razloga, biće uhapšen jer nema odgovarajuća dokumenta. I upravo se to i događa. Majkl K je ponovo uhapšen i odveden u improvizovani logor u Kejptaunu.
Dosledan svom stilu, Kuci menja pripovedačku perspektivu: veliki deo romana napisan je iz trećeg lica i govori o događajima iz života idiota Majkla K, od života sa majkom ispod stepenica, preko njihovog neverovatnog putovanja, majčine smrti, pa sve do dolaska na obećanu zemlju varošice Princ Albert, njegove izolacije na napuštenoj farmi, zarobljavanja i boravka u radničkim logorima. Drugi deo napisan je iz perspektive medicinskog brata iz kampa sagrađenog na nekadašnjoj trkačkoj stazi, gde pokušava da ubedi svoje nadređene da je Majkl (za koga veruju da se zove „Majkls“) prestar, slab i ne baš sposoban da bude neprijateljski vojnik – što je i istina, jer posle usamljeničkog života na farmi i boravka u radničkom logoru, Majkl kao da i nije prisutan u stvarnom životu. „Drže ga ovde kao pobunjenika, ali on jedva i zna da je napolju rat“, rekao je medicinski brat. Kratak, završni deo napisan je u trećem licu i opisuje Majklovo poslednje prebivalište, u ruševinama njegove bivše četvrti, koju je opustošio rat. Kucijeva sklonost da pripoveda iz više lica jeste jednostavan, ali i neverovatan trik perspektive, koji čitaocu ne dozvoljava da se opusti. To je, na kraju krajeva, priča o gubitku, ratu i lošim uslovima, poniznosti i ličnom spasenju usred najvećih strahota.
Kako se priča završava, Kuci nas ostavlja da razmišljamo o istrajnosti ljudskog duha nad tim brutalnim događajima za koje smo sami krivi:
„I ako bi taj starac ustao iz kolica i protegnuo se (stvari su se sada ubrzavale) i pogledao tamo gde je nekad stajala pumpa koju su vojnici digli u vazduh tako da kamen na kamenu nije ostao, te počeo da se vajka, govoreći: „A kako ćemo s vodom?“, on, Majkl K, iz džepa bi izvadio kašičicu, najobičniju kašičicu i oveći kalem kanapa. Razgrnuo bi šut sa otvora bunara, savio dršku kašičice u omču i privezao je kanapom, spustio je niz bunar duboko u zemlju, a kad bi je izvukao, u njoj bi bilo vode; i evo, rekao bi, ovako čovek može da živi.“
Izvor: integralpsychosis.wordpress.com
Prevod: Lidija Janjić
