„Dorćolski rekvijem“ Dejana Stojiljkovića, nastavak romana „Serafim“, izvodi na književnu scenu detektiva Malavrazića, koji, pod budnim okom čuvenog junaka Nemanje Lukića, mora da razreši jedan vrlo neobičan slučaj.

Kao što je i obećao, Dejan Stojiljković je vratio svog junaka Nemanju Lukića u akciju. Godinu dana nakon uspešnog romana-zbirke „Serafim: Hronike Nemanje Lukića“ stigao je „Dorćolski rekvijem“, nastavak koji produbljuje univerzum „Konstantinovog raskršća“ i smešta radnju u doba gotovo identično našem, doduše pomereno u fantastiku i onostrano, ali još uvek opasno blisko i poznato.

Podsetimo se... Prošle godine je Stojiljković čitaocima ponudio integralnu verziju „Konstantinovog raskršća“, romana iz 2009, u kojem je prvi put predstavljen Nemanja Lukić, crvenooki vampir sa misijom. Odmah zatim je usledio „Serafim“, knjiga koja funkcioniše i kao nastavak i kao prednastavak, a koja je nedavno s pravom dospela u uži izbor za najbolji triler godine u organizaciji Udruženja pisaca trilera.

Stojiljković u „Dorćolskom rekvijemu“ ostaje veran svom autentičnom izrazu, sirovom, prepoznatljivo južnjačkom, duhovitom, punom lokalnih mirisa i glasova. U stilskoj liniji, novi roman je možda i najbliži njegovim ranim radovima, posebno zbirci „Leva strana druma“ iz 2007. Do izražaja ponovo dolazi onaj meraklijski duh, pun britkih dijaloga, kafanskih mudrovanja, popkulturnih referenci i tamnih poetičnih sentenci. Naravno, toga uvek ima kod Stojiljkovića, s tim što je to u „Dorćolskom rekvijemu“ izraženije, baš kao u pomenutoj „Levoj strani druma“.

Glavni junak više nije Nemanja Lukić, iako je i dalje tu kao senka i mentor. Svetlost reflektora sada je uperena u Aleksandra Malavrazića, ili, kako su ga zvale pokojna majka i bivša žena – Sašu, beogradskog privatnog detektiva, posrnulog čoveka iz kafanskog dima, alkoholičara razočaranog u svet, ali ne i u pravdu. Malavrazić, pomalo antiheroj kao i Lukić, dobija poziv iz misterioznog Zavoda za istraživanje onostranog da se pozabavi slučajem nestalog pevača Žike Piškote. Ubrzo shvata da ga, iz prikrajka, zapravo vodi upravo Lukić, večiti posmatrač, dugovečni (ili besmrtni?) čuvar ravnoteže između svetova.

Sledi ulazak u najcrnje lavirinte Beograda, i to bukvalno. Ispod ulica Dorćola prostire se mreža laguma, mračnih prolaza i pukotina u stvarnosti, mesta koja vode u onostrano ili još preciznije, direktno u Pakao. Tu Stojiljković poseže za svojim popkulturnim opsesijama: „Dosijeom X“, Zagorom, Dilanom Dogom – ali sve to pažljivo pretače u nešto lično i lokalno. Kad horor nastupi, on udara tačno i precizno, ali se nikada sebe uzima previše ozbiljno – jer humor je u ovom romanu dominantan. Crni, ironični, često urnebesan. A slučaj Žike Piškote je, ispostaviće se, samo prvi u nizu.

Malavrazić postaje neka vrsta narodnog okultnog istražitelja, putuje Srbijom, susreće se s čudacima, s onostranim pojavama i lokalnim mitovima. Galerija likova podseća na onu iz pikarskog romana – svaki susret je nova pustolovina, ali sve uvezano u nadređenu, „krovnu“ strukturu koja vodi ka širem narativu. A kao pozornica svega – Srbija, naša divna, napaćena domovina. Zemlja prirodnih lepota i ljudske dobrote, ali i zemlja korupcije i kriminala. Stojiljković koristi žanrovski okvir da bi govorio o današnjem društvu, i to čini bez ulepšavanja i zadrške, bez uvijanja. Njegov stil je sirov i neposredan, žestok poput domaće rakije, pun poštapalica koje zvuče kao da su došle iz lokalne kafane, iz usta nekog starog bonvivana koji zna sve o svemu i svačemu.

I onda – završnica koju vam neću otkriti. I crna stranica. Bukvalno. Crna stranica sa nekoliko belih reči koje otkrivaju planove za dalje. Čitaoci „Dorćolskog rekvijema“ će znati o čemu govorim. Već je poznato da je u pripremi direktan nastavak romana „Konstantinovo raskršće“, koji će imati podnaslov „Uspon Serafima“ i koji bi trebalo da se pojavi nakon premijere dugoočekivane serije „Konstantinovo raskršće“ u produkciji kuće Firefly. S tim da to, čini se, nije sve. Stojiljković je tokom proteklih godina oživeo i razigrao svoj univerzum, tako da su različita iznenađenja moguća. Ostaje nam da sačekamo i vidimo u kom smeru će se priča dalje razvijati granati.

Autor: Đorđe Bajić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 55