Nakon čitanja „Dece vremena“ teško je zamisliti još jednu knjigu sa istom širinom i temom, a ipak Adrijan Čajkovski nastavlja u istom ritmu i u novom romanu „Deca propasti“. Ovo je nastavak u najužem smislu te reči. Počinje skoro tačno tamo gde se „Deca vremena“ završavaju, ali udvostručuje sve teme, konflikte i fantastičnu maštu koju Čajkovski svakako poseduje.

Vanzemaljski život je otkriven na novom svetu nazvanom Nod. Istraživači u davnoj prošlosti ignorišu stara uputstva sa Zemlje o čišćenju i teraformiranju planete dok gledaju pred sobom potpuno strani svet. Njihove odluke će izmeniti tok događaja u svemiru.

Mnogo kasnije, čovečanstvo, zajedno sa svojim portidima, paucima saveznicima, prate radio signal ka tami. Nadaju se da će naći novu koloniju, možda i davno izgubljeni izdanak čovečanstva, međutim, istraživači Noda su možda pronašli nešto što nisu detektovali ni dalekovidi teraformeri, a ova pretnja ima dugo pamćenje.

Opet je Čajkovski u svom najboljem izdanju sa ovim romanom od preko 550 stranica tvrde naučne fantastike, koja uranja duboko u fiziologiju životinja i borbu čovečanstva da prevaziđe svoj hibris, u trenutku kada im preti potpuno uništenje. Ovo je možda najbolji deo njegovih romana zato što teraformerska posada brodova ove generacije, kako u „Vremenu“, tako i u „Propasti“, mora da razume i postane svesna svoje uloge u univerzumu. A to saznanje obično prate izvesna gorčina i tračak nade.

„Realizam sa tračkom nade“ možda najbolje opisuje ove romane, naročito „Decu propasti“ gde se genetički unapređene životinje bore sa velikim izazovom. Pukim slučajem se stvaraju životinje u solarnom sistemu u kome je Nod., Posada sa zadatkom teraformiranja je očarana pronalaskom vanzemaljskog života, kao i čudnim i neverovatno stranim predelom iako je toksičan za čovečanstvo. Žele da probaju da ga osvoje tako što će živeti u njemu i adaptirati se.

Jednog od članova posade, Dizru Senkovija, privukao je drugi svet u istom sistemu, Damask, koji sadrži vodu, te on ubeđuje svoju posadu da teraformiraju ovu planetu. Posle nekog vremena, nekoliko desetina milenijuma, konačno uspevaju da po njoj razmnože oktopode, a Čajkovski pokazuje svoje ogromno znanje o zoologiji i psihologiji prikazujući način na koji se ove životinje mogu adaptirati i stvoriti civilizaciju. Jedini je problem što oktopodi nisu skloni životu u zajednici, niti im je dat isti genetski kod kakav imaju portidi, tako da su prilično ograničeni. Kompleksno svedočanstvo o usponu i padu jedne civilizacije u sto stranica knjige je majstorski urađeno i čita se lako uprkos iskušenju da postane udžbenik iz istorije.

Zaljubljenici u tvrdu naučnu fantastiku i romane o vanzemaljskom kontaktu ovde ne mogu da pogreše. Fanovi „Dece vremena“ bi takođe trebalo da budu više nego zadovoljni, ali budite spremni za mnogo kompleksniji, sadržajniji roman nego što je prvi. Izgleda da nema granice u tome gde Čajkovski može otići.

Autor: Aleksandar Pajls
Izvor: noselloutproductions.com
Prevod: Borivoje Dožudić